Reč je o pacijentima za koje se verovalo da se nalaze u vegetativnom stanju, između života i smrti i da im je mozak zapravo mrtav.
Doktor Oven je svoju fascinantnu priču ispričao za Dejli Mejl.
Kada sam prvi put upoznao Kerol, mesecima je već bila prikovana za bolničku postelju i nije pokazivala nijedan znak svesvnog stanja.
Na skeneru su se videla oštećenja na frontalnom delu mozga, koji kontroliše naše saznajne moći, kao što su pamćenje, rešavanje problema, jezik i rasuđivanje. Ona je bila povređene u saobraćajnoj nesreći kada su je udarila dva automobila dok je prelazila ulicu. Pregledali su je različiti lekari i utvrdili da se nalazi u vegetativnom stanju. Ali, da li je zaista tako?
Od 1997. godine koristio sam skener kako bih testirao pacijente u vegetativnom stanju i utvrdio da li su iole svesni. Sproveo sam istraživanje u jednoj univerzitetskoj bolnici gde sam skenirao svoju prvu pacijentkinju Kejt, tako što sam joj, tokom pregleda, pokazivao fotorgafije njenih najbližij. Na moje oduševljenje, odgovorila je što je ukazivalo na to da je prepoznala lica sa fotografija. Nekoliko meseci kasnije, počela je lagano da se budi, a da za to niko nije imao jasno objašnjenje.
Nekoliko godina kasnije mi je i pisala: „Molim vas, iskoristite moj slučaj kako biste ukazali ljudima na važnost skenera. Bila sam beznadežan slučaj, ali je skener pokazao da sam ipak „bila tu““.
Od tada smo skenerom pregledali veliki broj pacijenata u komi kako bismo pronašli znakove života. Došli smo do podataka da 15 do 20 procenata ljudi u takvom stanju, je zapravo svesno.
Neki mogu povremeno da otvare oči. Kao zombiji nalaze se u svom svetu, lišeni misli i osećanja. Mnogi su zarobljeni u „sivoj zoni“ između života i smrti.
Da se sada vratim na Kerol…
Pokušali smo da stupimo u kontakt sa Kerol tokom pregleda skenerom. Zamolili smo je da zamisli kako igra tenis, pomera ruku, rame, kao da hoće da udari forhend, bekend, drop-šot. S jedne strane to je zvučalo suludo, a sa druge desilo se nešto neverovatno. Kad god bismo je to zamolili, mozak bi joj se aktivirao. Onda smo je zamolili da zamisli kako šeta oko kuće. Kada smo joj rekli da iz jedne sobe uđe u drugu, aktivnost njenog mozga je izgledala kao kod zdravih ljudi. Iskustvo je bilo čarobno.
Ipak, njenu porodicu nismo obavestili o tome da smo uspeli da pronađemo tragove svesti kod Kerol jer, da li bi oni razumeli da, iako smo uspostavili kontakt, trenutno ne postoji mogućnost za napredak?
Za njeno stanje nema leka, što znači da sa njom nikada više neće moći da se komunicira na uobičajeni način.
Sada znamo da možemo da komuniciramo sa pacijentima u vegetativnom stanju, da im postavljamo pitanja i dobijemo odgovore.
