Што се тиче Србије, потрошња флаширане воде је из године у годину све већа, бар према подацима Удружења индустрије минералних вода . Није опасно кад је мутна због старих инсталација
ФЛАШИРАНА или чесмовача? Европска унија је најновијом одлуком комисије о контроли квалитета воде дала предност чесмовачи. Определила ју је понајвише чињеница да је пластична амбалажа штетна и по здравље људи и по животну средину.
– Свакодневно радимо анализу воде у Београду и њен квалитет је добар – каже Ивана Ристановић Поњевић, шеф одсека за воду у Градском заводу за јавно здравље. – У свих пет постројења једном недељно анализирамо све параметре исправности воде. Њен квалитет није исти у свим општинама, јер не потиче из истог изворишта. У ужој градској зони, Обреновцу и Лазаревцу, вода се пречишћава, док други водоводи то немају, али је вода безбедна за употребу са становишта здравља.
НАША саговорница каже да свака вода има своје специфичности – мање или више минерала.
– То су, међутим, параметри квалитета, а не безбедности за употребу воде – објашњава она.
И тамо где су понекад осцилације у параметрима, није проблем у квалитету воде, већ у дотрајалој водоводној мрежи, која у понеким местима, не само у Београду, није мењана и по више десетина година.
– Нема штетних утицаја по здравље – тврди Ивана Ристановић Поњевић. – Одавно су оловне цеви замењене инертним. Догоди се да вода из чесме понекад садржи више гвожђа и масноћа. Али степен ресорпције гвожђа из дигестивног тракта је врло низак. Било би много лепо када бисмо могли да користимо растворе гвожђа у води за лечење анемије, али не можемо, јер се гвожђе не ресорбује. Што се тога тиче, ми смо безбедни.
Ипак, поједини стручњаци тврде да је вода из чесме у неким деловима Србије препуна гвожђа, мангана и арсена, као и других опасних метала. Као разлог наводе то што је водоводна мрежа стара и цеви зарђале, па вода док пролази “покупи” штетне материје. Најгора ситуација је, кажу, у северном и средњем Банату, а загађене воде има и у Гроцкој, Сопоту, Младеновцу, Коцељеви, Мајданпеку, Ћићевцу, Чајетини…
– Узоркујемо воду у Београду и немамо увид у квалитет воде у другим местима – каже наша саговорница. – Тамо где су инсталације старе може да дође до појачане мутноће и садржаја гвожђа, али ништа више од тога. Препорука је да се сваког јутра пусти да истече вода која се преко ноћи задржала у цевима. То би требало да нам постане рутина, као кад се вратимо са годишњег одмора.
СРБИЈА има и велики број изворишта где је вода врхунска и можда најквалитетнија у Европи. То је случај у Ваљеву, Љигу, на Дивчибарама, Убу, у Смедеревској Паланци, Кучеву, Костолцу, Петровцу на Млави, Тополи, Книћу, Свилајнцу, Неготину, Ивањици, Чачку, Брусу, Варварину, Власотинцу…
– Ако је вода из водовода доступна и здравствено безбедна, требало би да јој дамо предност, јер може да се користи у неограниченим количинама – сматра Ристановић Поњевићева. – Флаширане воде могу да се користе у великој количини само ако имају низак садржај минералних материја. Уколико су специфичног састава, третирају се као сокови и пије се једна до две чаше дневно. Не само што генерише отпад, флаширана вода је и скупа.
ВИШЕ ТРОШИМО ФЛАШИРАНУ
ПРОШЛЕ године продато је 714,6 милиона литара минералне воде, док су 2016. купци са рафова однели 679,4 милиона литара. То је годишњи раст од пет одсто. Интересантно је да је централна Србија више трошила флаширану воду него годину дана раније, за седам одсто. Београд је лане попио готово 20 одсто више минералне воде него 2016, а Нови Сад је имао идентичну потрошњу и прошле и претпрошле године. Мерено у литрима, подједнако пијемо и газиране и негазиране воде.
БЕЗ КОНТРОЛЕ
МАЛИ водоводни системи нису само проблем у Србији, већ и у региону и у целој Европи, нарочито у сеоским областима. Јер, нико није директно надлежан за управљање сеоским водоводним системима и нема редовног контролисања исправности воде.
