Писање овог чланка започињем у туђем стану, окружен туђим стварима, обучен у туђу гардеробу. Једино је још глава моја, иста, тврдоглава. Додуше, умало сам и њу изгубио у пожару који је у непуних сат времена сагорео у пепео мој седамдесетогодишњи живот.
Али, ако бисте ме питали да ли сам ово могао да предвидим пре годину дана, изненадили бисте се када бих вам рекао да сам био сигуран да ће се овако нешто и десити. Ја сам то знао и на то упозорио. Узалуд.
Наиме, ја сам систематски уништен од идиота. Од комплетних идиота. Ово је наша прича. Намерно кажем наша, јер сам сигуран да није само моја, већ прича свих оних који се данас усуде да јавно кажу оно што сви виде, што сви знају.
Заправо, ја сам изнуђени новинар. Нисам могао више ћутке да посматрам оно што је свима очигледно: како се лопови богате до неслућених размера, како немају стида и образа, како партијску припадност користе да узурпирају све што им падне на памет, што државну имовину претварају у личну својину, а локалну самоуправу претварају у породичну задругу. Да се разумемо, увек је тога било, али никад овако бахато и у оваквим размерама. Никад.
Наоружан искуством посла кога сам обављао пре одласка у пензију, почео сам да тражим доказе о свему томе, првенствено о очигледним криминалним радњама на општини у којој живим. Почели смо да о томе пишемо текстове на локалном порталу надајући се да ће неко коначно стати за врат обести и бахатости локалних челника, да ће их позвати на одговорност, одузети оно што су бесправно присвојили за себе и чланове своје породице. Ако не ради правде и истине за које сам се ја залагао, онда бар само ради угледа странке којој ти људи припадају. Ја сам те људе прозвао јасно и гласно, именом и презименом, аргументовано, голим чињеницама, а не спекулацијама.
Било је за очекивати да их странка одстрани из својих редова, да их ампутира како би сачувала оно здраво ткиво, поштено чланство странке. Али у животу се не дешава увек оно што је очекивано…
Писали смо о 30 милиона евра које је Србијагас уплатио за гасификацију Општине Гроцка, до чега никад није дошло, а не зна се где је тај новац завршио. Писали смо о железничким праговима који су очигледно отуђени од „Железница Србије“, а које смо фотографисали у дворишту приватне куће тадашњег директора „Железница Србије“, а садашњег председника Општине Гроцка и истакнутог члана СНС, Драгољуба Симоновића. Писали смо о крађи струје од стране истог лица и то поткрепили службеним белешкама надлежних органа. Писали смо о уговорима које је Д. Симоновић у својству председника Општине Гроцка закључио са фирмом „Миленијум“ (беше ли то она иста коју су повезивали са рушењем у Савамалој?), а потом брже-боље основао фирму „Градитељ“ која се појавила као подизвођач у истом послу. Писали смо о научнофантастичном догађају да чувар гробља у Врчину, са платом од 25.000 динара, купи цело комунално предузеће Гроцка. Писали смо о тзв. Грочанском Дедињу, комплексу луксузних вила на Сребрном језеру у власништву функционера Општине Гроцка. Подугачак је списак сумњивих послова општинских челника о којима смо писали…
О свему овоме, ја сам званично, писаним путем обавестио све надлежне органе и институције: поднео сам одговарајуће кривичне пријаве, више пута се обратио, подневши све доказе, Министарству унутрашњих послова, Одељењу за организовани криминал, Другом општинском тужилаштву, Агенцији за борбу против корупције, Министарству правде, Министарству државне управе и локалне самоуправе, па чак и лично Александу Вучићу, као Председнику Владе, а потом и као Председнику Републике. Подугачка је и листа институција којима смо се обраћали…
И реакција није изостала. Само…смер јој је био погрешан. Усмерила се у супротном правцу: на мене и моју породицу. Прво су ми свакодневно слали све могуће инспекције и отпустили комуналне инспекторе који нису хтели да сачине неистините записнике (поседујем и изјаве тих инспектора), потом су ми незаконито искључили воду, онда исекли канализацију, затим хтели да сруше моју легалну кућу. Насртали су и физички на мене, а потом и на главног и одговорног уредника портала „Жиг инфо“, Жељка Маторчевића, кога су мучки, с леђа, претукли штанглом и који је завршио у болници. Ово није спречено, иако смо непуних годину дана раније пријавили надлежним органима сазнање да је наше убиство наручено од стране председника Општине Гроцка, Д. Симоновића, као што смо пријавили и ко нам је дао ту информацију и ко то злодело треба да изврши. На крају су ми запалили аутомобил, кућу и све у њој, баш све што сам имао. Онда су пронашли непосредне извршиоце тог недела, али и одмах се нагодили са једним од њих. Славодобитно су објавили да су ухватили починиоце, али још увек нису налогодавце, иако је свима јасно ко су они. Но, ни ту није крај. Након што сам после подметнутог пожара провео једно време код дивних комшија који су ми у невољи несебично притекли у помоћ, преселио сам се са супругом у други стан да нађем свој мир и да се опоравимо физички и психички од свега што смо у последње време преживели.
Међутим, очигледно охрабрени чињеницом да се тужилаштво задовољивило хапшењем извршилаца, а да (бар за сада) не предузима неопходне радње да се ухапсе прави налогодавци напада на Жељка Маторчевића и мене, ти исти налогодавци су послали своје послушнике који су ми провалили у стан, у најмању руку да ме заплаше, а могуће и да заврше оно што нису успели оне ноћи кад су ми запалили кућу и пуцали на улазна врата.
Уместо системске борбе против криминала, корупције, партократије, непотизма, ми смо данас добили систем који на томе почива. Уместо борбе за слободну реч, за право на јавну критику лоших појава у друштву, за транспарентност у раду јавних институција и функционера који их воде, ми смо добили систем у коме је истинита, аргументовано изговорена или написана реч постала опасна по онога ко је изговорио или написао. Не може систем да функционише по принципу „предузећемо нешто тек кад га странка пусти низ воду“. Са овом реченицом сам се више пута сусретао када сам пријављивао незаконитости челника Општине Гроцка. То значи да система нема или ако га има да је он корумпиран. Јавно сам позвао председника Вучића да докаже да то није тако и да пусти коначно низ воду све који то заслужују. Јер ако и поред свих доказа до којих смо ми дошли, а нарочито после оних доказа до којих би надлежни органи лако могли да дођу само ако би то хтели или смели, дакле, ако после свега тога лица огрезла у криминал опстају на власти само зато што су чланови неке странке, то значи само једно: или се та странка само формално залаже против криминала или је криминал у тој странци.
Наиме, следеће питање се само намеће: можда је Симоновић само истурени пион, само врх леденог брега? Можда иза њега стоје неки много озбиљнији играчи, који су се финансијски још више окористили од свих тих сумњивих послова, те смо ми својим писањем дирнули у осиње гнездо?
Наравно да се у таквој ситуацији ја данас осећам незаштићено.
Ту чињеницу не може да промени ни то што сам после овог другог напада добио полицијски надзор објекта у коме се налазим. Хвала тим дивним оперативцима који се сада смрзавају у близини стана у коме боравим и који желе да ми улију сигурност. Али, цео систем је заказао, и то намерно. Остаје ми да се надам да ће у одређеном тренутку бити разголићено и зашто је заказао и ко је заказао, односно да ће бити именовани ти комплетни идиоти који су ме систематски уништили.
Милан Јовановић
