Једна од значајних, нажалост и заборављених, знаменитих жена наше историје је и Катарина Миловук, девојачкo Ђорђевић, велика просветитељка и добротворка српског народа. А била је и прва Српкиња која је, почетком 20. века, у време владавине краља Александра Обреновића (који је и лично био наклоњен овом питању) од Управе београдске општине тражила да је упишу у бирачке спискове. Потом је тражила право гласа за жене уопште.
Рођена је 28. августа 1844. у Новом Саду, а школовала се у Русији, пошто у то време у Србији није било школа за више образовање женске деце. Почетком шездесетих година 19. века дипломирала је на катедри за педагогију универзитета у Одеси. Течно је говорила француски, руски, немачки и енглески језик.
По завршетку студија Катарина се вратила у домовину где је била једина високообразована жена. Државне основне школе за девојчице отварају се тек од 1857, а Виша женска школа – 1863. године. Женска деца су морала да имају и женског управника па је Катарина Ђорђевић, са само деветнаест година, постала прва управитељка Више женске школе.
Колико је била успешна говори и чињеница да је школом руководила наредних тридесет година, до пензионисања. Њене ученице су биле прве образоване жене у Србији, а једна од њих је и знаменита сликарка Надежда Петровић. Увођењем предмета педагогике и методике на чему је инсистирала Катарина Миловук, која се у међувремену удала, школа полако добија стручни карактер тако да су девојке које би положиле пети разред стицале квалификацију за учитељице основних школа. О угледу Катарине Миловук и њене школе говори и чињеница да је чест гост била и краљица Наталија.
Веома активна, ношена огромном жељом да што је могуће више допринесе афирмацији српске жене, покренула је Катарина, 1875. године, оснивање Београдског женског друштва и била његова прва председница. То је било прво удружење српских жена које је, 1879, захваљујући опет њеном залагању, отворило женску Раденичку школу за кројење и шивење одела и рубља, прву те врсте у Србији. Тиме су од заборава отргнути бројни мотиви народног веза, наше велико национално благо, а више хиљада сиромашних девојака су, завршивши ту школу, обезбедиле себи егзистенцију.
Друштво је покренуло и свој лист „Домаћица”, најстарији женски часопис у нас. Под утицајем Катарине Миловук 1882. отворен је Пазар за продају производа женске радености, а захваљујући њеној иницијативи широм Србије се оснивају подружнице овог друштва. Преко друштва, опет, 1899. покреће отварање Ђачке трпезе за сиромашну децу и Дом старица 1900. године. У многе заслуге Катарине Миловук убраја се и оснивање Првог женског музикалног друштва 1889. године
Колико је била хумана и дубоко одана српском роду, показала је још у раној младости када је, у време устанка у Херцеговини, организовала збрињавање сирочића, помоћ рањеницима и пострадалим породицама, што је чинила и пред крај живота, у време Балканских ратова.
Списак пионирских подухвата Катарине Миловук у области просвећивања девојчица и жена у Србији, као и примери добротворног рада, много су дужи од простора у новинама за ову прилику. Али, можда је и ово што је наведено довољно да пробуди интересовање за ову велику Српкињу, да скине бар један вео заборава с њеног имена и дела.
Рођена на Велику Госпојину, умрла је на Крстовдан 1913. године, не дочекавши прославу пола века њеног просветног и добротворног рада, коју су јој с љубављу припремале некадашње ученице. Њихов свечарски говор постао је у Саборној цркви у Београду – опроштајни. Савременици су забележили да је пратња била велика. Испред ковчега је ношено седам одликовања високог ранга, српских и руских, али није било ниједног венца. И на самрти је мислила више на друге него на себе: њена последња жеља била је да се тај новац употреби за школовање сиромашних девојака.
Историчарка, ауторка књиге „Споменар – знамените жене српске”
Катарина Миловук (Фотографије Википедија, Pixabay)
