Сунце, после невремена и кише, просто је окупало центар града. Утисак први. Парови, људи млади, стари, средовечни, да кажемо без кићења текста, обични, а опет сви некако достојанствени, мирни, никако агресивни. То је тај први утисак старог и прекаљеног демонстранта у седамдесетим.
Прошао сито и решето, тргове, шаторе, све оно што је обележило несретне деведесете, па онда и нововековне „земљотресе“ политичких надмудривања екипа које каже одлично зна. Окретао се као чигра и више пута говорио да га обузима језа због осећаја да се река људи слива улицом Кнеза Милоша ка неком ушћу за које су се многи питали како изгледа.
Негде на симсу, ту, недалеко од зграде председништва, седео је господин у добрим годинама. Сам, обучен пристојно, у оделу, загледан у колоне света које су пристизале са свих страна.
Пришао сам му и питао га за реч две. Прво је ћутао, замислио се дубоко, а онда рекао: „Лепо је, пуно је људи, као и онда с почетка века, мислећи на петооктобарске дане, али и оне пре.
Осмехнуо се и додао да су му 93 године. Прошао је век и ево, на једном симсу осмехује се свету који попут таласа језе пролази кроз сећања оних који гледају неке нове људе на њиховим старим стазама.
Потом сам чуо двоје младих како једно другом постављају питање: „Куда идемо сад?“
Питао сам их: „А шта ви кажете, куда?“ Паметан свет, разумели су питање. Па овако: „Ако се не помере они који не знају свој посао да раде, они који у фирмама и било где руководе само због политике, а не и знања, неће бити добро. И то је у свим секторима, колико смо пратили, и не само у Београду. Тако смо изгубили и фирме и све остало, а добили су их и узели они којима је то омогућила политика. Ето, то је за почетак, и то значи и останак“.
Није ту било разуларених људи, било је много људи са различитим али скромним транспарентима.
Што би народ рекао, нису били окачени на великим моткама. Пролазећи кроз реку тих лица, са обале на обалу, тј. са једне на другу страну улице, човек није могао да пронађе уздигнуто место како би фотографисао колону којој није било краја. Шта год да се друго каже је злурадост. Јер људи су се чудили људима. Фотографима и онима који су успели да се попну на понеку бетонску канту која је штрчала из земље људи су додавали телефоне како би им оставили траг у слици живота једног заустављеног времена.
Било је ту професора, војних лица у пензији, студената, возача, радника који су успели да ухвате дах упркос диринчењу за голи опстанак.
Газела је ћутала, треперила под свим оним корацима који нису били стројеви. Са ње се видело црвено сунце у пуној димензији. Ка њему се аутопутем сливала река без краја.
И да, на том путу, на банкини, стајао је стари прота у мантији са камилавком. Помогли су му да се попне и погледа низ друм далеко млађи људи. Момак и девојка.
Очи су му биле пуне суза: „Да, дошао сам тамо где је народ, ту ми је место. Моје време полако пролази, а ови људи, они треба да се радују и живе“.
Ноћ је полако надвладавала, а народ се питао, људи су питали, куда. Многи лагано обучени, без сендвича, без ранаца, без превоза, полако су одлазили својим домовима. Најупорнији, они млађи и они који су предводили колоне одлучили су да остану.
И сад, док пребирам речи, све оно што је обележило један од многих дана, посматрам неуморну старину од много деценија како достојанствено гази поред широког друма како би се вратио кући.
„Нисам понео ништа, нисам се добро спремио, али вратићу се, био је ово дан који ће да траје“
И то није била једна „Слика живота“, било их је много, премного да би све стале у једну причу.
Причу о једном друму са пуно ожиљака.
foto Dejan Radulović, „Slike života“
(Пише Дејан Радуловић, аутор емисије „Слике живота“ која се емитује на ТВ Н1)
