“If they were right, I’d agree, but it’s them they know – not me.” Cat Stevens
Да су били у праву, сложио бих се, али они себе знају – не мене (Кет Стивенс)
Пеђа Ристић, Херцег Нови 2023
„Отац и син“ Кета Стивенса је дирљива песма која дубоко резонира са темама генерацијске разлике, породичне комуникације и борбе за са-мосталност нових нараштаја. Текст обухвата разговор оца и сина, од којих сваки изражава своје погледе на живот и изборе са којима се суочава. Песма одзвања тензијама и емоцијама које обојица осећају. Отац преклиње сина да послуша савет и следи пут који му он предлаже, да нађе посао и ожени се. С друге стране, сину су потребни независност и сопствени избори. Његова жеља да иде својим путем и да га не спутавају очекивања и мишљења других. Син моли да буде саслушан и схваћен и то резонира са његовим осећањем гушења и потребе за сопственим простором, док је очев покушај да води и усмерава сина, плод неизмерне љубави и бриге.
…отварам очи и жмиркам у правцу навучене завесе иза које се назире да је дан већ одавно почео… против моје воље, прво што помислим је како ми отац стално на ра-мена пребацује своје бриге, као тешки огртач… једна нога, друга, полако, нисам се ноћас баш нешто наспавао, али, време је за устајање… он и даље држи свог непоколебљивог уверења да зна шта је најбоље за мене… прво ћу у купатило, па онда на доручак, наравно… моју незапосленост, увек присутан баук, он верује да може да излечи са неколико добронамерних речи или веза… како ли је напољу?… његово инсистирање је непрестани покушај да мом животу наметне своје изборе, уместо да ми дозволи да се сам носим са сопственим изазовима… његова пружена рука нуди помоћ, али махнита од надмоћности, као да има све одговоре… тренерка ће бити довољна, није хладно, а неће ни киша… не могу то, рефлексно га одбацујем, не из ината, већ да бих доказао и себи и њима да сам способан да изаберем и истрајем на свом путу, чак и ако је прошаран неиз-весностима… а то што сам неожењен, што са 32 немам ни сталну девојку, то све још више подстиче њихову процену да се не уклапам сасвим у модел успешног живота… као да је моја вредност везана за то и, самим тим, мања… ух, на шта личим, требало би да се обријем… сваки пут када одбијем његов савет, или се одупрем његовим покушајима да ме вечитим питањима и безбројним потпитањима води, сусрећем се са његовим тврдоглавим уверењем да он све зна боље… мораћу и код фризера ових дана, баш сам зарастао… тежина његових очекивања и непопустљива вера у животну мудрост, то је апсолутно свеобухватно… жудим за тим да увиди да његова потреба да контролише мој живот потиче од погрешног осећаја љубави… то је љубав која гуши, а не која негује… које ћу чарапе, патике?… питам се кад ће схватити да треба да ми дозволи да се спотакнем и учим, да је то најбољи водич који може да ми понуди… чекај да исправим ове креветске чаршаве и одшкринем прозор…
… будим се и осећам одмах како се око мене стеже бесконачна петља забринутости, подстакнута уверењем да моје године доносе мудрост… перем зубе, ух, што је љута ова нова паста… мој син, који се бори са незапосленошћу и још увек је сам, хладнокрвно и упорно занемарује искуства која је живот урезао у моје биће… облачим се, коју ћу кошуљу данас?… знам шта је најбоље за њега, само када би и он то увидео… где ми је мобилни?… нема порука од јутрос, добро је, а какво је време?… сваки пут када пружим руку, он је одгурне као да су моје намере погрешне, а ја само желим да га поштедим замки по којима сам се ја споплитао… изгледа да сам опет додао које кило, ево каиш морам на једну рупицу шире… то што је већ толико дуго после докторирања без посла, изазов је који верујем да би, уз моју помоћ, могао да савлада, само да престане та наша тешка битка, јер он безрезервно и а приори игнорише сваки мој савет… пажљиво сад, овај тепих је клизав, ономад замало да паднем… пут који он бира, тешко ми је на срцу то да гледам, из дана у недељу, из месеца у годину… а то што је толико сам, само продубљује моју забринутост… држим се за овај гелендер као неки чича… кад би само схватио да ја све питам и нудим и саветујем и предлажем – не као увреду за његову аутономију или интелигенцију, већ као отац коме је у срцу само његов најбољи интерес… пази сад, овај други тепих… његов отпор, његово одбацивање мог искуства, то ми је као трн у оку, као камен у ципели… е, изгледа да је напољу лепо време… колико ли је сати, је л’ време већ за доручак, или сам прерано сишао?… а, не, ево је, она већ спрема кајгану… да ли он уопште конкурише?… колико пријава је послао јуче, колико ће данас?… његова будућност… да ли је требало јаче да га гурам?… не, треба му простор… треба му независност… нема мени помоћи, јер не могу да не будем забринут… можда је он у праву, можда сам ја препотентан, али докле ће он овако?… добра су ова јаја… кад ће да му стигне из дупета у главу?… сир је фини нашла јуче у самоуслузи, морам сутра да купим још мало – ово ће брзо да се поједе…зашто нема девојку? зашто не излази са друштвом? само се дружи са оном двојицом; како ће да упозна неког ако се нигде не креће?…
… колико ће он јаја?… три за њега и три за нас двоје – доста нам је!… морам да мислим на фигуру, да личим на нешто на плажи… то је требало још и раније да мислим… да, кад би било само то… док посматрам вртлог брига које обавијају ову моју двојицу, срце ме боли од мешавине љубави и бриге… видим како се матори бори са својом непопустљивом жељом да води нашег сина… шта овде још треба?… шунка, гауда… сад ће да сиђу… укорењено је то у његовом уверењу да му искуство даје право да све зна најбоље… његове намере су искрене, али његова одлучност да усмерава пут нашег сина често засењује важност пуштања да пронађе свој пут… он воли овде да седи, само да се сетим где сам склонила оне лепе подметаче… чаше за јогурт… бутер… волела бих да може да схвати да је путовање нашег сина јединствено његово и да су његови избори обојени његовим сновима и тежњама… осец́ам фрустрацију у синовљевом отпору, његову решеност да развија свој, независан идентитет, одвојен од очекивања којима га ми окружујемо… шта још фали овде?… салвете… ах, па да, да направим кафу… то што одбија помоћ може да изгледа као пркос, али ја то препознајем као његову потрагу за сопственим гласом, путовање ка самооткрићу… компликована ситуација са запослењем и притисак да се прилагоди друштвеним нормама довели су га до деликатног дисбаланса између његових тежњи и спољних притисака… у, што је лепо на-пољу – биће сигурно фин дан… као мајци, моје срце је пуно љубави за обојицу, али бих волела да овај мој матори ублажи своју потребу за контролом свега и свачега и да схвати да ће путовање нашег сина бити обликовано његовим сопственим искуствима… о овај мали, волела бих да увиди да наше намере, иако су можда понекад и погрешне, све до једне долазе увек и само из позиције дубоке љубави… то је, као оно некад на плесном подијуму, деликатна игра разумевања и вођења, пуштања и задржавања… аха, ево их… гледам ову моју двојицу, ове две душе које се крец́у својим путевима, поплочаним најбољим намерама… „ајде, седајте, момци! кајгана да се не охлади!”, кажем… сто за доручак је необично тиха сцена одјутрос, препуна неизговорених мисли које, замршене и побркане, висе у ваздуху скоро опипљивог присуства… сипам кафу… јогурт… мој муж, бригама намрштених обрва, баца кришом погледе на нашег сина, који се изгубио у свом свету, а израз лица му је мешавина одлучности и несигурности… сипам кајгану свима, себи, одломим залогај хлеба, жваћем… разапета између њихових перспектива, фокусирам се на испијање мог чаја, поглед ми лебди с једног на другог, срце ми је тешко од бриге и љубави… „додај со, молим те“, прекида тишину коначно мој муж, чији глас носи тежину сопствених мисли, иако покушава да то прикрије необавезним речима… наш син реагује кратко климањем главом, очи им се на брзину сусрећу, тихо признање да испод површине ове интеракције врви од емоција и неизговорених мисли…
…чекај, ко је постављао? виљушка иде лево, а нож десно!… а и онако ми се ништа не једе… мама је ово дивно спремила, али не могу, како отворим очи, почну да му гуше… из најбоље намере, сигурно, али ме ипак гуше… јасно ми је да их опседа тежина моје незапослености… али, треба ми простор… не могу да прихватим да радим тек било шта, само да би они били задовољни… ја и не знам баш шта хоћу, шта тражим… у чему сам ја, па, добар?… од све те школе – шта имам сад од тога?… а, овамо, кобајаги тражим независност, мој пут… мој начин… ево, опет, татин брижни поглед ме гуши… зар не може нормално да ме гледа? зашто увек изгледа као да нешто проверава, да би да ме критикује, али се устеже да ми нешто пребаци?… неожењен сам, али ништа ми не фали… кад ми треба, ја нађем девојку… то што не испуњавам њихова очекивања, морају да прихвате – ово је мој живот, не њихов… фрустриран сам његовим гурањем… желим да се докажем, а за то ми је потребно време… шта ако не успем одмах?… то ће опет бити мој проблем, моја брига, а не њихова… а, у чему ћу ја то, као, да успем?… морам да устанем и да идем одавде… само још гутљај сока и одох…
…да ли сви родитељи имају исте бриге?… друштвена оче-кивања… ама, наравно!… нису те норме без везе… данас се нико више не обазире на норме понашања… родитељи су ту да саветују, а дете је ту да слуша… док си млад – учиш, колико год далеко можеш да стигнеш…родитељи су ту да те подрже, да плаћају… кад ниси више млад – има да радиш! знало се некад… сад се све помешало… шта сад би, куд ће, куд оде овако изненада?… само бежи од нас… да ли га ја изневеравам?… шта могу да урадим?… верујемо? да ли му верујем?…треба да поштујем његове изборе… да га пустим?… никад не разговарамо, како нешто кажем, он се надури и, ево као сад, само скочи и одјури… тешко ми је… надам се да ће пронаћи пут… бризи никад краја…
…шкрипање столице о под… син устаје у тишини и мрмља: „морам да изађем; враћам се касно“… мој муж отвара уста, напола формирана реч умире на његовим уснама, док посматра сина како се повлачи… то је разговор који је остао недовршен, хиљаду неизговорених речи виси између нас… док се врата затварају, пружам руку преко стола и стављам је на мужевљеву… ми волимо да се држимо за руке, сад нам је кожа нешто грубља, али ништа зато, стисак је нежан, чврст, тихо уверавање да смо у овоме заједно… у том тихом тренутку, док седимо после њихових разењених погледа и кратких речи, јасно је да нас љубав и бриге везују, свако од нас жуди за најбољим за свог сина, чак и ако нам се путеви ка том циљу разилазе… види, није појео сву кајгану – је л’ му се није свидела, или је хтео само што пре да побегне из куће?
…да ли су моје смернице биле погрешне?… има 32 године, наоружан је богатим образовањем, а бори са незапосленошћу толике године већ и са изолацијом… она распрема од доручка… и мени је остало пола кајгане, ништа ми се не једе… он је изашао без и једног залогаја… питам се где сам погрешио?… које лекције су му биле потребне, а нисам успео да му пренесем?… било је времена када сам га подстицао да се академски истиче, веровао сам да је образовање кључ успеха… што већа и боља школа – то боља позиција у пословном свету… сада, пошто је толико дуго незапослен упркос својим квалификацијама, питам се да ли сам га превише фокусирао на оцене, а недовољно на отпорност, самосталност… шкрипање столице о под… устајем у тишини, промрмљам: „хвала” и крећем, полако, уз степенице натраг у моју собу… није све и увек било само око успеха у школи: сец́ам се када сам му говорио о важности самопоуздања, охрабрујуц́и га да следи своје амбиције… сад, када га видим тако самог, питам се да ли га је и моје наглашавање независности навело да се повуче предалеко, изолујући се када је, можда, требало да потражи помоћ?… уф-фф, опет се подврнуо овај тепих – једног дана ћу да паднем и то ће ми бити крај… морамо ту нешто да средимо, да променимо… не могу а да не преиспитујем своје одлуке… да ли сам постигао прави баланс између дисциплине и подршке… како сам пропустио да створим окружење у којем се осећа пријатно?
…прија ми ова шетња…мислио сам да одмах седнем на аутобус али, прошетаћу једну или две станице, да излуфтирам мозак од јутрос… питам се да ли сам ја нешто пропустио?… имам 32 године, образован сам, али ево ме, без посла и сам… шта сам ја погрешио, да ли је њихов приступ мом васпитању био погрешан?… увек су наглашавали оцене, достигнућа, али сада, са овим силним дипломама у рукама и без изгледа за посао, питам се да ли је требало да ме више гурају на практичне вештине… у, види, ови су добили нову колекцију за лето… баш ми треба нека лепа, шарена мајица… желели су да будем независан, али да ли сам сада превише изолован?… да ли ме је њихово инсистирање на самодовољности одгурнуло када је требало да пружим руку?… лутам и питам се да ли ме је превелики фокус на индивидуализам довео до самоће… шта ми вреди докторат кад, у ствари, ништа не знам да радим?… жуту банку нисам још зарадио јер, за 32 године нисам радио ни минут у животу… зато, ваљда, кад се негде и пријавим, неће ни да ме зову на интервју – виде да појма немам ни очему… а и боље, да ме не провале… ево га аутобус… можда су њихова очекивања засенила моје сопствене жеље… не знам како да се отпетљам од њиховог утицаја… што је згодна она плавуша… ма, обе су згодне, и другарица… забављање и брак су се променили током година, ствари су сада сасвим другачије у поређењу са њиховим временом, пре 40 година… тада се чинило да су људи ишли традиционалним путем: упознаш некога, излазите неко време, креснете се пар пута и – венчање!… је л’ то она као да мене нешто гледа?… ма јок, учинило ми се… баш ће она сад да буљи у мене… све се вртело око проналажења животног партнера: смири се и оснуј породицу… очекивања окружења су била јасна и постојао је осећај сигурности у праћењу тог сценарија… данас је то потпуно другачија утакмица, упознавање је постало замршени плес праћења и лајковања на друштвеним мрежама… ова плавуша дефинитивно буљи у мене, треба да јој приђем… је л’ сам се очешљао јутрос, како изгледам?… као шведски сто опција, парадокс избора нас често води да се питамо да ли доносимо праве одлуке… он-лајн профили су намењени да нас представљају, а да ли они то заиста чине? …као да пројектујемо слику онога што желимо да будемо, а не нужно ко смо заиста… с друге стране, брак изгледа тек као нека далека могућност… то никако није крајњи циљ, иако и родитељи и друштво то од нас очекују… ех, изађоше… закаснио сам… ено, окреће се и смеши… штета… желимо да истражујемо, да путујемо, градимо каријере и пронађемо себе пре него што се венчамо… слободно место – сешћу… да није прљаво?… притисак да се смиримо уступио је место притиску да прво станемо на своје ноге… можда је то и добро, то значи да ценимо себе као појединце више него као нечијег супружника… али опет, уз сву ову слободу и независност, која би жена у ствари хтела да буде са мном? шта бих ја имао да јој понудим?… ево је моја станица, да се пробијем до врата на време… да ли жртвујем дубље везе за узбуђење нових искустава, као што је можда могло да буде са овом плавушом… да ли посвећеност постаје ретка роба?… све се своди на проналажење равнотеже жеље за авантуром и самооткривањем са потребом за озбиљном везом…балансирање старог са новим, а можда, само можда, има ту још нешто: овако, кад нађем ону праву, створићу брак који је промишљенији, намернији и јединственији…
…гледајући уназад, питам се да ли је требало да га охрабрим да истражује своје страсти изван академских наука… ништа нису јели… а ни ја нисам гладна… некако ми стеже стомак та напета ситуација у кући… један одјури, други се одгега – нико ни са ким у ствари не разговара… можда је мој фокус на образовање засенио његов лични раст, ограничавајући његове могућности да открије шта истински пали његов дух… увек погрешим кад ређам ове виљушке у машину: како беше, јел дршка на горе?… срце ме боли од мешавине кривице и наде: кривица за тренутке када сам можда погрешно поступала, а наде да ће он пронаћи свој пут упркос нашим, можда, погрешним корацима… а не знам ни да ли су били погрешни?… шта сам могла другачије…их, види, треба да се купи прашак за судове… шта још треба да се купи, да направим списак?… ретко, никад, не сећам се да ли смо икад отворено разговарали о његовим дилемама, неуспесима, борбама, или је осећао притисак да увек мора да изгледа јак?… откуд знам?… нисам видела знаке да му је потребно више емоционалне подршке…
…човече, као да сам заглављен у овом натезању између личности моје маме и тате… она је бриљантна, али понекад ме њено стално анализирање и испитивање оптерећује… као да покушава да сваки разговор претвори у филозофску дебату или животну лекцију… ценим њен интелект, али ме често наведе да сумњам у сваку одлуку коју донесем… после ручка ћу да седнем и да стварно почнем да пишем пријаве за посао… тата, он је живот забаве… његова екстровертна природа ми је стални подсетник, колико смо различити… он се одлично сналази у свим друштвеним ситуацијама, без напора успоставља везе и у свему ужива… за мене је то исцрпљујуће… сама помисао на лаке конверзације, смешкање и на то да сам у центру пажње, чини да ми срце лупа… овде ћу да седнем, мало даље од оног дечијег игралишта… баш је пријатно у парку од јутрос… а и ово што сам докторирао, и то ми се некако посрећило, скоро као случајно – није то баш ни нека велика моја заслуга… као да се борим да пронађем свој пут између њихова два света… желим да развијем сопствени идентитет, али тешко је, када ме бомбардују овим конфликтним утицајима… ипак, потребан ми је простор да истражим ко сам ја, без осећаја да морам да се уклопим у неки од њихових калупа… е, да видим, где смо јуче стали?… модерн комбат 5… а-ха, ево га, нови ниво, добијам нов митраљез… желим да прихватим интелект своје мајке, али да не дозволим да ме обузме, а желим и да користим очеве друштвене вештине, али да бих изградио своје везе на начин који се мени чини аутентичним… човече, тренутно, као да сам заглављен у средини, у лавиринту очекивања… а и овде сам заглављен, на нивоу 36… много има ових непријатеља, не успевам да их све побијем… чини ми се, шта год решим, како год да кренем, није довољно, или није довољно добро, или треба још много тога да се уради… ништа ми не иде… да ли то стварно тако треба и ваља?
