Педрага Миловано- вића јавност зна углавном као јав- ног тужиоца који је успешно водио процес за паљење куће новинара из Гроцке Милана Јовановића.
Што је у земљи у којој су некажњени напади на новинаре, укључујући убиства део политичког фолклора, прави подвиг. Но, Миловановић је и изабрани представник тужилачке струке у Високом савету тужилаштва, што је изузетна част и обавеза, посебно ако се зна да Миловановић није од оних који ћутке пристају на урушавање правосуђа, посебно тужилаштва, што је више него јасно и јавно показао сударајући се и с вишима у хијерархији.
Повод за овај разговор првобитно су биле предложене измене Кривичног законодавства и још неких правосудних прописа, те тек завршена штура јавна расправа, али незапамћена трагедија у Новом Саду, урушавање надстрешнице на згради Железничке станице у којој је страдало 14 људи, укључујући и неколико деце, нужно је променило ток разговора.
Трагедија у Новом Саду је и у кривично-правном смислу незабележена. Тужилачка истрага је почела, још је рано за закључке, али морам да вас замолим прво за коментар Вишег јавног тужилаштва у Новом Саду. које је изјавило да документацију има МУП и да ће је, како је објаснио министар Ивица Дачић, истражити заједно са тужилаштвом.
-То је страшна трагедија која је у мени као грађанину изазвала жестоку емоцију и пре свега желим
да изјавим саучешће породицама страдалих. Изражавати се из угла тужиоца, сагледавати све околности има посебну тежину јер је „истина увек у суровим чињеницама“. Тужилаштво покушава да дозна шта се догодило, видимо и у медијима различите интерпретације, али искрено се надам да ћемо доћи до истине у документацији коју помињете и материјалним доказима. Тужилац ће на основу тих доказа и исказа које интензивно узима одлучити хоће ли бити окривљених. Има замерки да је много људи саслушано у својству грађана, али то није проблем ако ради тим људи, а зна се да је првих 48 сати најважније у предистрази.
Поступак укључује много стручних знања из грађевинарства, али и организације таквог посла, јавне набавке, међународне уговоре, укључује различите слојеве људи.
-Доиста је вишеслојно и заиста се првенствено поставља питање одговорности, на првом месту кривичноправне, али постоје и политичка и морална одговорност. На крају, постоји и нешто што је метафизичка одговорност, али нећу филозофирати јер грађане највише интересује шта се догодило, да ли се могло превенирати, а кад се већ догодило, шта учинити да се никада више ништа слично не понови?
И верујем да ако мапирамо одговорност, онда као друштво можемо говорити о некој врсти катарзе, а потом и успостављању нормалног тока ствари. Ово што се догодило је звоно на узбуну, а имали смо, нажалост, у минулом периоду још неке случајеве који су алармантни да као друштво треба шире да сагледамо у чему је проблем, а не само да се искључиво бавимо кривицом.
Нећемо се позивати на јапанску традицију, оставке су нужне свакако, али неко је повукао паралелу са сличном трагедијом, чини ми се, у Естонији, када је и премијер поднео оставку и трагедију назвао масовним убиством из нехата. Дозвољава ли наше законодавство такву
квалификацију?
-Одговорност је индивидуална, не постоји командна одговорност, изузев пред трибуналима за ратне злочине изузев пред трибуналима за ратне злочине и злочине против човечности.
Кад говоримо о конкретном случају ограђујем се јер не знам каква ће бити правна квалификација али то је широк шпалир дела против опште сигурности људи. Друге видове одговорности о којима говорите разумем као грађанин, али то је питање политичке културе, о чему бисмо могли да причамо у две емисије.
Хајде да га не одлажемо, то питање политичке културе (разговор је вођен пре
најављене оставке министра Горана Весића (прим. Ј. Ј.).
-Поредити нас и западне културе је као, како се каже, поредити бога и шеширџију. Уважени професори политичких наука имају термин политичке зрелости и пунолетства, али ми очигледно нисмо достигли тај ниво политичке освешћености да би неко ко је тако позициониран одмах по неком оваквом догађају рекао „осећам моралну одговорност и оставком желим да ублажим насталу бол“. То имате у себи, носите
или не.
Иначе, ту разлику између више врста одговорности позајмио сам од немачког филозофа Карла Јасперса.
Морам да искористим пост са друштвених мрежа; да је моја тераса пала, ја бих већ био у затвору. То је увертира за питање имамо ли двоструке аршине, да се људи другачије третирају, а ту је и питање тајних уговора који штите…
-По закону, тужилац је господар поступка и сва документација коју буде тражио мора му бити достављена без обзира на тајну, чак и код строго осетљивих података. Али ви наводите питање на то да ли смо сви једнаки пред законом. Идеал сваке правне државе и владавине права јесте правна једнакост, али често су грађани као код Орвела у „Животињској фарми“ једнаки, само су неки мало једнакији Као друштво у вечитој, перманентној политичкој транзицији ми смо у том неком претполитичком стању; јасно је да владавина права и владавина појединаца не иду руку подруку, то су два конкурентна политичка поретка, ја као човек институције и ви као човек медија залажемо се да сви будемо једнаки у друштву и једнаки пред законом, и то је, верујте ми, један вечити идеал. О њему су говорили још Платон и Аристотел, а западне демократије су кроз институције успеле да дисперзију, деконцентришу моћ појединаца тако да влада закон, а не људи. Али не заборавимо, законе спроводе људи и питање се своди на
то какви су ти људи. Мој утисак је да смо се ми као друштво, а генерал, покварили. Кад причамо о корупцији, не говоримо само о новцу и институцијама. На латинском цорруптион значи поквареност, мени је жао због тога, направили смо велики корак уназад. Не знам шта се догодило, волео бих да сам се бавио социологијом да то објасним, али можда су овакви догађаји, као и они из скоре прошлости, повод да се извучемо из летаргичног стања. Надам се, прво, да се нешто тако никада више неће поновити и да ће нам овај немили догађај помоћи да се променимо као друштво, али промена је јако тежак пут, човек прво мора да мења себе изнутра.
И као јавни тужилац и као изабрани члан Високог савета тужилаштва заинтересовани сте за све промене. Често говорите да Србија мора имати тужилачку истрагу и тужилачку полицију.
-Идеја о тужилачкој полицији стара је двадесетак година, а Удружење тужилаца Србије, чији сам члан и у чијем сам Управном одбору, отвара то питање стално, прича дозрева, али није сазрела, пошто је контрапункт у идеји да то не одговара нашој правној традицији. А афере које се нижу као бисери у огрлици подгревају питање да ли би тужилац могао бити суштински самосталнији када би имао своју апаратуру силе, мој одговор је свакако да – да. Са друге стране, тада би био далеко одговорнији и рефлектор јавности би био усмеренији према поступајућем тужиоцу. То би значило да добијемо више тужилаца с лицем и гласом.
Тужилачки посао данас је углавном кабинетског карактера, а ово би подразумевало много већу одговорност, па самим тим и иступе у јавности, посебно када су овакви случајеви у питању као Нови Сад.
Мој жал је што поступајући тужилац или тим тужилаца није иступио у јавности у првом тренутку с најпоузданијим информацијама како би та стигма јавности мало легла, али је тужилаштво одреаговало проактивно у погледу прикупљања доказа, и то је за сваку похвалу. Нисмо ни сви ми исти, нису сви љубитељи камере. Па опет, тужилаштво се отвара, транспарентније је, али недовољно јер јавност очекује да види тужиоца какав год да је, живимо у времену кад је перцепција јавности важна и појављивање тужиоца допринело би повећању поверења јавности и уверењу да ће процес тећи како треба.
Мени би, као лаику, било логично да се јавности обрате поступајући тужилац и директор полиције или шеф новосадске полиције, а не министар полиције који нема оперативну улогу.
-То је природа ствари, а како сам и имао прилике да видим у неким земљама, тужилац као руководилац поступка са својим тимом, наравно и полицијом, обраћа се јавности и даје информације које може у том тренутку, наравно штитећи учеснике у поступку, нарочито ако су то малолетници, и поштујући презумпцију невиности. То је пример добре праксе, а ми је имамо само у траговима; Виши тужилац у Београду је ономад то урадио у поступку „Рибникар“, што је пример добре праксе, без обзира на неке друге недостатке.
Кад јавност види тужиоца, очекује од њега и решење случаја, а не некажњено анонимно стављање у фиоку, зар не?
-Тако је, могу на личном примеру то да потврдим; у случају у којем сам поступао, а који је правоснажно окончан, паљењу куће вашег колеге Милана Јовановића, од почетка је било важно да направим двосмерни канал између медија и мене као поступајућег тужиоца, да случај не прекрију, како се каже, рузмарин, снегови и
шаш. Посебно је то било важно кад су оптужени почели да се бране са слободе; а био сам свестан капацитета суда да обезбеди судницу, чињенице да имам четворицу оптужених на клупи, што је потенцијално могло водити непотребном одуговлачењу поступка. Захваљујући неком мом, тако да кажем, савезништву с медијима, поступак је добио на жељеној динамици, премда сам ја водио рачуна да у мојим повременим јавним иступима не пледирам кривицу било ког оптуженог. Било је битно да се рочишта заказују у примереном року, с обзиром на чињеницу да су жртве у годинама, а посебно имајући у виду колико је тешка секундарна виктимизација током процеса. Моје као тужиоца је било да заштитим и поступак и учеснике, а посебно жртве. Али није било лако направити правну конструкцију целог случаја, све до правоснажне пресуде била је то теоријска концепција коју је требало преточити у правни живот. Такав случај раније нисмо имали у пракси, нисам имао на шта да се угледам, а требало је све подвести под правну норму. Након свега, не могу да будем незадовољан јер је оптужба опстала издржавши тест суда.
Током припреме уставних амандмана о правосуђу стално се говорило о самосталности тужилаштва, правила разлика између самосталности и независности тужилаца. Сада се предлаже да судија има и истражнуу логу током процеса, хоће ли то крунити самосталност тужилаца?
-Ја имам своје виђење мада део критичке јавности с правом има зебњу да ће се изменама Законика о кривичном поступку урушити концепт доказног двобоја на суду између тужилаштва и одбране. Но и даље у том члану нацрта процесног законодавства пише „изузетно“. То значи да се поступајући судија може „умешати“ у поступак на главном претресу само изнимно, и то уколико постоји двосмисленост и противречност у доказима. Из угла грађана, то није лоше. Уосталом, грађани гледају у судију као у бога, то је део наше културе и традиције, они не разумеју концепт страначког поступка, њима је важно да се утврди истина, а основни циљ поступка је да нико невин не буде осуђен.
Од судије, на крају, зависи колико ће се инволвирати у поступак, норме су норме, али увек их човек примењује. О томе сам говорио и на јавној расправи, та реч „изузетно“, која је остала у нацрту законика, граница је између употребе и злоупотребе неког права. Можемо говорити и о већим правима оштећених, што значи да ће тужиоци имати више посла јер ће тиме неке од процедура бити усложњене. Управо сам на јавној расправи изразио ту бојазан, будући да у овом тренутку недостаје око 200 носилаца јавнотужилачке функције, што може водити томе да примена закона не буде у довољној мери ефикасна. На концу, трудим се да предложене измене посматрам из стручног угла, односно да ствари сагледам про етцонтра, отуд мислим да је организовањем јавних расправа Министарство правде оставило простора за поправљање текста.
Неке ваше колеге деле исти став, али адвокати се плаше да ће нове одредбе продужити поступке, а самим тим повећати већ велику неефикасност?
-Та чињеница стоји, али опет све зависи од поступајућих судија и тужилаца, сам жалбени поступак
успорава процес. Али тако се штите права окривљених, а да ли ћете злоупотребљавати процедуру, питање је етике.
Веће казне нису решење
Посебну пажњу ваших колега и дела правних стручњака изазвао је предлог, како се каже, некритичких повећања казни за нека кривична дела.
-Ја се слажем са делом стручне јавности која критикује „пенални популизам“, слажем се да исти до краја не решава друштвену проблематику. Узмимо на пример тежи облик кривичног дела Насиље у породици, за који ће бити запрећена казна затвора од три до 12 година, па ће тај облик насиља прећи у надлежност Вишег тужилаштва и суда. То је, с обзиром на свеприсутност насиља, с једне стране криминално-политички оправдано и задовољиће део јавности, али са друге стране стручна јавност зна да пооштравање казнене политике на плану превенције неће донети опипљивије резултате. Наиме, оно што по свим ставовима доктрине и праксе сузбија криминалитет јесу брзина откривања и процесуирања, односно колико је ефикасан поступак. Узмимо за пример доживотну казну за силовање, можемо ли се не сложити с тим предлогом? Из угла некога ко има ћерку или онога ко је преживео насиље, предлог је крајње оправдан, али ми који процесуирамо починиоце знамо да то силоватеље неће
зауставити у науму и много је важнији социолошко-психолошки аспект и превенирање.
А укидање права на превремени, односно условни отпуст у случају доживотне казне?
-То постоји и сада. Кључно је питање да ли је казна сама по себи циљ, дакле ретрибуција, или је циљ ресоцијализација. Ако је реч о индивидуи која је скренула с пута и потребно ју је вратити на прави пут, утицати на њу, онда је ресоцијализација цивилизацијска тековина. Из угла господина Игора Јурића, што је разумљиво, али и других стручних лица, та су лица непоправљива. Ја не знам јесу ли или не, нисам довољно компетентан у тој сфери, знам да има различитих искустава у свету, укључујући хемијску кастрацију и хормонску терапију, али ми нисмо ишли у том смеру.
-Колико има смисла повећање казне кад судска пракса показује да су казне често
испод минимума?
-Кад је такав распон, судије имају мањи простор за маневар, али и даље остаје право на слободно судијско уверење. Генерално, као држава већ у више наврата идемо ка том пооштравању казни, са чим ја као практичар нисам најсрећнији јер сам свестан домета тога. Но, то је вероватно рефлексија друштва.
Нови магазин, штампано издање од 7.11..2024.
