БРАНКО РАДАКОВИЋ – редитељ, глумац, музичар, сликар… Једном речју мултимедијална личност. Фронтмен бенда Аргус, професор ликовне културе, режисер култног филма “Лимуново дрво“ као и филмова “Било једном у Параћину“, “Култура цвета“ и да не би све филмове набрајали рећи ћемо да их је било до сада 38. Такође добитник престижних награда за режију на фестивалима широм света.
Поштовани реците нам нешто о себи. Када сте рођени и где живите?
Рођен сам 1982. године у држави која данас не постоји. И данас још увек упознајем себе и свет око себе. Трудим се да будем што скромнији у том свету пуном људи и права, па нерадо говорим о себи већ то волим да препустим другима до одређене границе. Укратко, живим и радим као и сви други само је разлика у томе што ми је главна преокупација уметност, па због тога повремено дођем до неразумевања са остатком света.
Када су били Ваши први почеци у уметности и да ли је то био бенд Аргус?
Моји креативни почеци датирају и много пре бенда Аргус. Може се рећи од рођења, јер су и моји покојни отац Ненад и стриц Предраг били ванредни уметници, па је ваљда све то за мене било природно од самог доласка на овај свет.
Све што сам радио до сада било су покушаји да се досегне уметност, ма у ком медију се изражавао, а проналазио сам се на почетку пре свега, у ликовном раду и музици. Нешто касније и у поезији, па у концептуалној уметности и постао, може се рећи, најуспешнији као редитељ.
Шта је то што Ви у Вашим филмовима желите да прикажете гледаоцу? Рекло би се да Ви Вашом режијом заправо желите да подстакнете гледаоца да сам почне да доноси закључке и да размишља.
Често указујем на проблеме који, показало се имају за исход веома лоше стање у друштву. Чак и веће од мојих очекивања која настају сублимацијом истраживања и непристајања на масовно мирење са постојећим јавним судовима. Волео бих да је супротно, али нажалост показало се да нити је Параћин напредовао, нити је култура процветала у регији, а и Београд није схватио да одавно више није урбан. Да је другачије, не бих морао да објашњавам било шта, јер искрена кинематографија треба да подстакне публику да активно учествује у самом делу. Дакле, данашња маса је до те мере уназађења да филм схвата само као забаву, што је погрешно. Највећи редитељи правили су дела о којима публика размишља. Може се рећи да аутори на тај начин високо уважавају гледаоца. То исто чиним и ја, али данашње третирање уметности у суштини није дорасло том нивоу и према томе не могу имати након свих искустава неко претерано лепо мишљење о масовном укусу. Морају и они сами независно да се образују и мењају се. Ја им ту не могу помоћи.
Како поправити стање у култури у Србији и у региону?
Одавно говорим да људи сличних сензибилитета треба да се повезују и ризикују. Без ризика, нема ни истинских дела. Када интерес надвлада, све се урушав. Тако је већ деценијама и ту нема ваздуха за слободоумље. Такође је битно да се напомене и да, док год тзв. институције не промене курс према ауторима, ни аутори не треба да се обазиру на њих. На крају крајева, шта год радили, према послу се треба опходити без резерве и то радимо због себе, а не да би само доживели тренутак славе који је сладак, али може да буде и погубан по идентитет ствараоца.
Како се Ви лично борите против најезде некултуре које нам долазе са разних ријалитија?
Радим оно што сам и одувек. Надограђујем свој дух и усавршавам своје технике и дела која, показало се, остављају траг.
Како бисте оценили медије у нашој земљи и да ли имате утисак да они више врше пропаганду него информисање становништва?
Они врше терор над јадним становништвом које, чини ми се, као да пристаје на ту садомазохистичку игру. Било би занимљиво да се утврди ко је ту заиста луд.
Радите на соло албуму можете ли нам рећи нешто Више о томе? О чему Ваши текстови говоре? Да ли је то о систему у коме живимо и да ли је то можда неки нови бунт против тог система?
То је свакако исконска и доследна побуна која може бити делотворна на један део публике, али историја је показала да људи изаберу готово увек оне најгоре, тако да ће и те песме имати вероватно дуг живот. Са друге стране, остављам им и апсолутно аутентичну и искрену емоцију.
Шта мислите о данашњим штампаним медијима и да ли имате утисак да се све своди на порнографију и насиље?
Мислим да има више бруталности него секса. Дакле, за нијансу је лошије од онога како се заиста представља и тумачи. Нема тог термина којим би могао да опишем то дуготрајно силовање медија над народом. Мислим да је наредни корак живи снаф на ТВ-у. Видећемо да ли ће људи и то допустити.
Реците нам нешто о Вашим новим пројектима на којима радите?
Има доста тога на чему радим, поред већ поменутог соло албума, па да не набрајам све, а видећемо већ шта ће од свега тога допрети до маса.
Много људи жели и да сарађује са мном на њиховим пројектима и то ме радује. Драга ми је свакако и сарадања са Вама и на Вашој музичкој компилацији за коју сам већ снимио и објавио песму “Људи у белом“. Видећемо да ли ћу стићи да урадим и спот за ту нумеру. Иначе, паралелно радим и на спотовима за своје песме.
Оно што ми прија је и што сам ангажован као глумац у пар играних остварења. Тако ћу се бар на кратко одморити од улоге редитеља, а мој нови дугометражни документарац “Маркетинг“ ставио сам мало по страни на неко време, јер у целој гужви пре свега, око филма “Лимуново дрво“ нисам хтео да кренем у монтажу, да се не би десило нешто после чега не бих био у потпуности задовољан. Иначе, са снимањем тог филма је завршено још у јануару ове године у Загребу.
Када је човек тако пуно раштркан, онда је немогуће све средити на брзака, а да буде потаман. Ја сам перфекциониста који је и хиперпродуктиван, а ту човек мора бити и обазрив. Због тога одскоро неке ствари мудро и на краћи временски период одлажем. Ваљда такав начин промишљања долази са годинама. Чини ми се да пре нисам био тако опрезан, већ сам и превише објављивао, а то можда и није паметно.
Хвала вам на издвојеном времену.
Песму и трејлер за филм можете погледати овде:
ЗА ЖИГ ИНФО: ИВАН БАЈОВИЋ- БАЈКЕ
