Преносимо у целости део завршних речи тужиоца Предрага Миловановића, а тичу се појма „новинар“ и слободе медија у Србији:
Своју завршну реч бих почео цитарањем одредбе нашег највишег правног акта – Устава Републике Србије, који чланом 46 јемчи слободу мишљења и изражавања, као и слободу да се говором, писањем, сликом или на други начин траже, примају и шире обавештења и идеје. Наиме, нисам без разлога овако желео да започнем своју завршну реч, као што није без потицаја било то што сам у изреку свог оптужног акта и то на самом почетку, уткао да је оштећени Милан Јовановић новинар, који се у оквиру интернет портала “Жиг инфо“ бавио истраживачким новинарством, јавно истражујући рад оптуженог Драгољуба Симоновића на позицији председника ГО Гроцка. Управо ме је напред наведена одредба Устава навела да то доказујем као чињеницу да је оштећени новинар, иако сам био свестан да та околност, не представља битно обележје бића кривичног дела које сам оптуженима ставио на терет. Но, без обзира на то, као и чињеницу да је одбрана управо покушавала да оспори да је Милан Јовановић новинар, нимало не жалим што сам то урадио и што је можда предмет расправљања током целог једног главног претреса билo утврђивање ове чињенице. Указаћу суду да је одбрана у уводном излагању оспоравала чињеницу да је оштећени новинар, предлажући да се прибави податак да ли је портал „Жиг инфо“ регистрован или није, као и да је оптужени Драгољуб Симоновић у својој одбрани, са омаловажавањем говорио о оштећеном, оспоравајући да је он новинар и са ниподаштавањем говорио о порталу „Жиг инфо“. У том смислу, разумем овај невешти покушај одбране да се прикрије суштина, а то је да првооптужени има вишегодишњи проблем са оштећеним, искључиво због текстова које је он објављивао на порталу „Жиг инфо“, а који у најмању руку нису били афирмативни по првооптуженог. С друге стране, не бих волео да је ово последица незнања или непостојања свести о томе, шта чини срж појмова „новинар“ и „бављења истраживачким новинарством“ у сваком демократском друштву.
Оштећени је новинар и сматрам да је суд место одакле мора да се пошаље порука сваком грађанину наше земље, да може да игра активну улогу у друштву и партиципира у процесу прикупљања, анализирања и ширења вести и информација, те да је идеја грађанског новинарства да људи, без професионалне новинарске обуке, могу да користе алате модерне технологије и глобалне дистрибуције интернета, како би допринели јавном дискурсу, те да је то дубоко у духу нашег Устава.
Могу слободно рећи да ме је господин Милан Јовановић, који сигурно није пионир грађанског новинарства у Србији, посебно надахнуо да га у диспозитиву свог оптужног акта ословим као новинара, јер је као храбар човек, познијег животног доба, пружио пример нама младима, одлучивши да се бори оштрим пером и прпошном речју за своју истину и правду, пишући критичке новинарске текстове против једног локалног функционера на челу градске општине, за кога је кроз новинарско – истраживачки рад изналазио бројне нелогичности и неправилности у раду, желећи да укаже, најпре својим најближим суграђанима, а потом и широј јавности, на то да се не може располагати јавним добрима, на начин на који то годинама уназад радио првооптужени. Слободарски дух и борба господина Милана Јовановића ме је подсетила на једну реченицу из романа “Тврђава“, нашег књижевника Меше Селимовића, који је написао да човек постаје слободан својом одлуком, отпором и непристајањем. Управо тако, непристајањем да прихвати нешто, што се косило са његовим уверењима као човека, он је одлучио да кроз новинарски рад обавести јавност о стварима које се дешавају у општини Гроцка, где је изабрао да на тај начин пружи отпор лицу, које је познато у друштву као јавна личност и страначки политичар, а кога је управо оптужени Владимир Михаиловић, у својој одбрани описао као изузетно утицајног и моћног човека. Својим племенитим деловањем Милан Јовановић ме је подсетио и на једну Орвелову реченицу који је негде у својим текстовима написао, да ако слобода ишта значи, она означава право да се људима каже оно што не желе да чују. Ту долазим до саме суштине онога због чега оптужени Драгољуб Симоновић данас седи са другим својим саучесницима у овој судници. Зато што се оптуженом Симоновићу није допадало истраживање и писање једног новинара (овде оштећеног Милана Јовановића), које је публиковао локални медији и због тога долази до њиховог вишегодишњег сукоба, чије постојање нису оспорили ни они сами у својим исказима, што је био основни мотив код првооптуженог да користећи свој несумњиви утицај и друштвену моћ, нађе себи блиског човека од поверења и то полицијског службеника, који је тада радио у једној од елитних јединици у оквиру МУП РС – оптуженог Владимира Михаиловића, како би он пронашао неко лице од поверења да се у виду опомене запали аутомобил оштећеног марке „Мерцедес“ А класе, сиве боје, који је био паркиран у гаражи која се налази до Улице Гробљанске број 21. На крају, само је пуком срећом једног залуталог метка, који је остао у гаражи и који се активирао услед пожара, избегнута трагедија, јер је прасак пробудио оштећену Јелу Дељанин која је остала прибрана у ситауцији када је пожар кренуо да захвата читав њихов дом, па је из тог ковитлаца угљен моноксида који је са собом носио смрт, успела да спаси свој живот и живот свог супруга Милана Јовановића. Овде, желим још једном на глас да изговорим име Јеле Дељанин, име које је по мојој процени, незаслужено мало пута спомињано током овог поступка, јер је теза одбране била оспоравање господина Милана Јовановића, но моја обавеза је да подсетим овај суд да је и она оштећена у кривичноправном смислу, али заправо и велики херој, јер су искључиво њеном заслугом и она и њен супруг успели на време да напусте кућу која је већ почела да гори. Нажалост, последице њеног одважног чина су и даље присутне, виде се у њеним очима које би могле исплакати реку суза на сваком главном претресу на коме је била присутна, а суд располаже и њеном медицинском документацијом из које је видљиво да она и даље проживљава пострауматски стрес који је оставио дубоког трага на њено психичко стање. Убеђен сам да јој само правична пресуда овога суда може донети тај дуго чекани спокој, бити мелем њеној рањеној души и повратити јој миран сан.
У својој завршној речи налазим за сходно да се у контексту овог поступка, у вези конкретног кривично правног догађаја, осврнем и на положај медија и статус новинара и медијских радника у нашој земљи. Ово питање је врло актуелно у нашем друштву, чак су и наши највиши представници извршне власти показали заинтересованост за ту тему отварајући је пред међународним форумима. Имам потребу да кажем и да подсетим присутне на извештај Заштитника грађана од 15. марта 2020. године, за претходну 2019. годину у коме се у одељку, који је насловљен као “ Слобода изражавања “, наводи да су медијски радници у Србији угрожени увредљивим и ниподаштавајућим односом, директним претњама и физичким притисцима учесника јавног простора, али и лошим финансијским положајем. Даље се у извештају констатује да су такву оцену стања у области медија у Србији потврдили и међународни извештаји. Европска комисија је у свом шестомесечном извештају, објављеном у новембру 2019. године, навела да Србија мора да унапреди слободу изражавања, јер забрињавају случајеви претњи, застрашивања и насиља над новинарима, као и политички и економски утицаји на медије. Надаље се у годишњем извештају износе подаци новинарских удружења за претходну годину о броју напада на новинаре, па је тако Независно удружење новинара Србије (НУНС) у својој бази евидентирало 119 напада на новинаре, међу којима је највише било притисака, чак 80. Удружење новинара Србије (УНС) је у бази за 2019. годину забележило 90 случајева у којима су се новинари и медијски радници жалили удружењу на нападе, притиске и претње. То удружење је оценило и да је број напада и притисака на новинаре у 2019. години у порасту у односу на претходне две године.
У међународним актима, тачније у Акционом плану Уједињених нација за безбедност новинара посебно је апострофирано питање некажњивости и заштите новинара, где се категорички истиче да она не треба бити ограничена само на оне који су формално признати као новинари, већ треба обухватати и друге, укључујући медијске раднике из заједнице и грађане новинаре, као и друге који користе нове медије као средство за досезање публике. Читајући судску праксу Европског суда за људска права која се односи на слободу изражавања гарантовану чланом 10. Европске конвенције о људским правима и основним слободама, и то пресуде „Tarasasag a Szabadsagjogokert против Мађарске из 2009. године“, „Иницијатива младих за људска права против Србије из 2013. године“ и „Animal Defender International против Уједињеног краљевства“ такође из 2013. године, видљив је изузетан допринос тога суда, који је кроз напред наведене одлуке истакао снажан интерес једног демократског друштва да медији и новинари врше своју виталну улогу као контролора власти.
Зато се надам да ће пресуда овог суда, за коју пледирам да ће бити осуђујућа, послужити као светионик српском друштву како се морамо односити према новинарима, будући да без слободе изражавања, а посебно слободе штампе, информисано, активно и ангажовано грађанство никада неће постојати. Друштво у коме нема критичке мисли не може да напредује, јер понајпре самокритичношћу појединца, а потом и критичким освртом на стварност свакога од нас, учинићемо наше друштво подстицајнијим и развијенијим. Нема друштва и државе без онога што је Аристотел, још у 4 веку пре нове ере, сковао кроз термин zoon politikon, говорећи о човеку као друштвеном бићу, тим појмом означавши човека као биће одређено властитом друштвеношћу. Човек је друштвено биће, које обликује заједницу и које је на њу упућено. Овде имам потребу да подвучем још једну важну ствар, а то је да та слобода не може бити апсолутна и она не сме бити злоупотребљена. Једина граница слободе изражавања којом се неко критикује јесте да се написана и изговорена реч мора заснивати на чињеницама, а не само и искључиво на вредносним судовима којим се унижава и урушава нечије достојанство, као и достојанство нечије породице. Ове редове исписујем потпуно свестан актуелног друштвеног тренутка и јавног дискурса у коме се не бирају речи у дискредитацији свакога ко друкчије мисли, јер су речи те које секу снажније од било ког мача и зато сам желео да до краја искористим своје право неометаног излагања у завршној речи како бих нашим суграђанима упутио једну важну друштвену поруку, позивајући нас на цивилизованост, пристојност, међусобно разумевање, уважавање и људскост. Нису то давно заборављене врлине, напротив оне су ту негде дубоко усађене у нама, само су потиснуте некадашњим ратним вихором, чије се последице у души нашег бића још увек осећају и страдалништвом народа који сада у овом брзом времену тражи пут повратка својим истинским вредностима које нас једино могу одвести у светлу будућност.
ЕЖИ
