Али, кад сам планирао породичну посету Пекингу и још прочитао негде да тамо постоји цела робна кућа са фејк-овима, нешто ме је спопало да одем то да погледам и да се частим једним лажним сатом. Наравно да ћу свима одмах да кажем да је лажан, открићу колико сам га (мало) платио и смејаћемо се заједно како уопште не изгледа лоше, за те паре… Мени то дође нешто као добар штос.
Једни се убише да направе што скупљи сат, што ексклузивнији, од злата и сребра, са дијамантима и силним специјалним функцијама. Онда се други убијају да потроше огромне паре на тај сат и, још више, да се шепуре са њим у окружењу које ће то знати да цени. Ја спадам у оне треће, који се смеју на све то и намерно купују „лажњак”, да би се подсмевали и првима и другима. Коме и зашто је потребно да сат има у себи брилијанте и да кошта право богатсво? Зашто уопште праве такве сатове? Зато што има много сујетних људи који немају ништа боље од себе да покажу него колико су богати и блесави, па купују те скупоцене глупости и хвалишу се њима.
Знам ја да огроман број људу жуди да има на руци неко звучно име које шљашти и на даљину оглашава колико је власник богат, иако уопште није ни близу у могућности да неки такав, прави, сат купи. И онда, тај јадник (мисли да) обмањује околину, да сви буље у његов сат и завиде му на богатству. Истовремено (не схвата да) обмањује себе. Покушава да увери себе да је бољи и богатији него што у ствари јесте. А та околина, коју јадник неуморно покушава да фасцинира, без много муке препознаје лаж и у сату и у оном ко га носи, па тај јадник у ствари само себи чини лошу услугу, бламира се пред друштвом (којем је очито до тога свега стало) и производи на крају потпуно супротан ефект од жељеног, дакле – више срамоте него користи.
Са друге стране, произвођачи сатова се жале да им ови „лажњаци” много штете, али ја у то не верујем. Ко има паре, купиће праву ствар, ако му је до тако нечег стало. Онај ко нема те паре, чак иако би се радо отворио, не може себи то да приушти. То што он не купује оригинал, не штети прозвођачу. Није тај ништа украо, није никог преварио. Мислим, напротив. Купујући и носећи „лажњак”, јадник у ствари рекламира тај сат, тог призвођача. Чак, идем дотле да калкулишем да ће, можда, фејк на његовој руци код неког парајлије изазвати жељу да купи себи један прави такав, па ће тиме купац лажњака чак допринети бизнису произвођача оригинала.
Можда сам ја настран. Луд. Будала? Не познајем никога ко мисли као ја. На срећу, сви који су чули ову причу и моје ставове о лажњацима, смеју се и кажу ми добронамерно: „Иххх… Баш си блесав!” Али, стварно, не познајем никога ко ужива у фејк сатовима колико и ја. Зато сам ово и написао, па ви сад видите.
***
Путовасмо по Кини две недеље. Све нам беше интересантно, Пекинг нам се допао највише. Кад трећег дана рекох жени и сину да хоћу да идем у Silk Road робну кућу, да купим фејк швајцарски сат, они ме прво исмејаше, а онда ме грдише и одговараше. Ништа није помогло, ја запео да купим, па то ти је. Ни сад не знам што ме је то толико спопало? Изгледало ми је то некако симпатично, смешно, као добар виц: да купим за будзашто у Кини лажну верзију неког врхунског сата, без много размишљања.
Они остадоше у кафићу код улаза – неће ни да улазе – а ја се ескалатором попех на горње спратове. Десет сати пре подне – поранисмо, што да би избегли гужву јер у Silk Road туристи иначе од поднева наваљују к’о медвед на мед, али и због густо испланираног програма нашег туристичког разгледања града. На првом нивоу су „крпице” – сви могући светски брендови, мушки и женски и сви изгледају као оригинал. Ма, и боље, али мене то не интересује. На другом спрату је кожа. Јакне, ташне, ципеле; море робе за свачији укус, ствари које као оригинали коштају стотине или, још чешће, хиљаде, овде се добијају за пар десетина долара – зависи само како се исцењкаш. И наравно, све је фејк.
Изађох са покретних степеница на трећи спрат, величине пола фудбалског игралишта. Испред и око мене се пружи скоро неограничено пространство малих тезги – метар са метар – препуних бљештећих сатова, иза којих стајаше насмешени млади Кинези и љубазно ме призиваше. Rolex, IWC, Breitling, Rolex, Omega, Chopard, Rolex, Tissot, Longines, Rolex, Audemars Piquet, Cartier, Doxa, Rolex…Сјај, мали рефлектори, весела музика… Нисам једини купац, али нас нема много. Не могу да се отмем утиску да муштерије избегавају мој поглед. Да ли се они помало стиде своје будуће куповине? Ја, богами, не. Ја се не стидим. Ја ово не радим да бих неког преварио, већ ради забаве. Мени је ово виц.
После досадног тумарања међу тим тезгицама – не бих ли уочио неку разлику негде – застадох ад хоц код једне лепушкасте цуре негде у средини спрата.
„Helo, uelkam”, каже ми. „Pliz, uat ju lajk me to giv?”, испод стакла на њеној тезги сјаји се 50-ак различитих златних и сребрних ручних часовника, најчувенијих швајцарских марки. Пошто сам застао код ње, она схвата да ствари крећу у повољном правцу па испод тезге извлачи плитку фиоку са још више сатова. „Ju lajk Lolex, mistel?””
Пре него што сам доспео у овај рај фалсификата, нисам имао јасну идеју шта хоћу да купим. Сада схватам да ми се бљештави Rоlеx-и у ствари не свиђају, па јој кажем прво што ми падне на памет, помало ваљда у подсвесној нади да можда тај бренд неће ни имати у понуди.
„Patek Philippe”, кажем, а она, озареног лица као да сам већ купио, вади из дубине своје мале тезге трећу фиоку са фантастичним сатовима моје изабране марке. Е, сад мораш нешто да купиш, мислим и бирам погледом. Покажем прстом на један, она ми га стави на леву руку, покажем други и тај добијем на десну. Гледам, она хоће да свисне од среће, како ми оба добро стоје.
„Veli najs, mistel, veli najs! Ju gud luk.”
У ствари, у праву је. Стварно лепи сатови. Поглед ми паде на следећи сат у њеној фиоци са поставом од црне светлуцаве чоје и срце ми се везује за тог лепотана.
„How much?”,, питам, а она спремно испали: „Tuentifajv dolals, mistel – jes?” „Tuentifajv dolals, mistel – jes?”
Скидам прва два, стављам изабраника и задовољан сам. Једноставан циферблат, беж са тамним римским бројевима И до XII, тамне и витке казаљке, кожни браон, децентни каиш са ситним знаком на шнали. Чак и то! дивим се. Никакви додаци, дугмићи, датуми, сунце, месец… Да ли да се цењкам?
„Oh, too much!”, глумим незадовољство, „Twenty dollars should be enough, right?” и она, са великим смешком, спремно прихвата и испише ми рачун. Шта ће ми то?
Моји са гађењем и неверицом посматрају мој „улов”. Син ме гледа к’о да сам убио некога.
„Па, леп је, нема шта – осим што је лажњак!”, слеже раменима моја супруга, преврће очима, окреће главу и крећемо у даљи обилазак Пекинга.
После два сата, у неком музеју, ја погледам на мог новог љубимца и следим се. На циферблату је осам! Два сата мање него кад сам сат купио. Загледам се и тек сад приметим да секундара трчи у контра смеру. Супротно од казаљке на сату, што би се рекло! Ауу, јеботе! очајан сам. Како то нисам приметио кад сам куповао? Загледао сам се ваљда у симпатичну цуру, као кретен! Шта сад да кажем мојима, кад ме следећи пут питају колико има сати? Приметиће кад-тад гарант и тад више нећу остати жив.
Спуштам рукав кошуље који сам претходно заролао због врућине. Па, и други рукав мораш да спустиш – биће упадљиво, помислим. Шетам кроз музеј сав брижан, не обраћам пажњу на 3 000 година старе, важне и лепе експонате, само ме сврби она куповина од 20 долара што трчи унатраг. Да бар хоће време стварно да крене унатраг, макар на неколико сати, да се вратим у Silk Road,, да проверим у ком правцу иду казаљке… Да изменим ток судбине… Моја фамилија је толико незаинтересована за мој сат да ме, срећом, ништа не питају. Тако могу сам у себи да се ждерем до миле воље и да смишљам план акције. Сутра смо још у Пекингу и мораћу да себи некако организујем кратку посету оној лепојци на трећем спрату, да је убијем… Измлатим… или да јој отмем новчаник или, бар, да заменим сат за неки који прати време у предвиђеном смеру.
Успео сам да им објасним да треба да посете још Забрањени град, а да ја морам да се из хотелске собе, где једино имамо интернет, накратко чујем Skype-om са колегама због неке важне теме на послу и да их наговорим да се после сат-два нађемо за ручак. Једва сам се са таксистом разјасно да хоћу да идем у Silk Road Shopping Mall. Мислио сам да сви у Пекингу знају за то место и био сам у праву – сви то знају, само што се то на мандаринском каже丝绸之路购物中心 а таксисти, по правилу, не говоре енглески. А и што би, кад су 99% туриста и онако Кинези? Помоћ пролазника који набада мало енглески, пантомима, показивање на сат и мојих десет прстију је, на крају, упалило. Ушао сам на ескалаторе робне куће у нади да ће ме исти такси сачекати кад за десет минута изађем. На сату или са сатом, што би рекле Спартанке кад су пратиле синове у бој.
Кад испливах кроз снажни мирис парфема и коже на трећи спрат, схватих сам да се нисам попео истим ескалатором као јуче, па немам појма где је и како да нађем ону тезгицу. Сви Кинези ми изгледају исто: лепи, млади, насмејани… Све тезге и сви сатови такође. Хиљаде врхунских фалсификата међу којима сам ја успео да нађем један који иде унатраг. Осврћем се глупо, сви продавци ми машу да приђем… Вртим се као на рингишпилу. Срећом, са другог краја узбурканог мора сатова, маше ми једна лепотица и виче: Mistel, mistel… ju kam bek… hiel, hiel, mistel, ju kam bek baj mol uočez?”
Ја се запутих ка њој. Препознала ме од јуче. Мене није тешко разликовати од милион Кинеза. Да ли не примећује мој љутити израз лица, или ме игнорише, у сваком случају девојка ме радосно дочекује као стару муштерију и извлачи Patek Philippe фиоку.
„Nо, Nо,” машем одречно главом, „I don’t want to buy more watches! I just want one that works properly!” Уз повишен тон јој под нос принесох мој јучерашњи „улов” и рекох: See? The hands are turning backwards!”. Прст друге руке вртим изнад сата како би схватила.
Цура трепће, не разуме, прелеће погледом од сата до мог прста, до бесног лица и натраг и онда схвати. „Ou, jes mistel… aj si… so sori mistel… jes no ploblem, aj fajnd nju uoč!” Узима мог наопаког несретника и немарно га спусти у тамни вилајет негде изпод тезге. Тражи погледом преко сатова на црној чоји. Бела шака са надограђеним ноктима пастелних боја и великим фејк Cartier прстеном, као дрон надлеће колекцију сатова. Вади још једну фиоку, али ни тамо нема среће. „Oooo, soli mistel… no hev d sejm uoč…”„Oooo, soli mistel… no hev d sejm uoč…”
У мени полако нараста експлозија. Највише ме нервира што ће испасти да су моји били у праву… Наравно да су били у праву, али ко сад то сме да им призна? Ја, сигурно не! Свест ми се враћа на црну чоју и слушам, док ми нуди нови сат: „Jes, mistel… dis uoč very najs for ju tu, no?” И мала Кинескиња је опет у праву! Стварно је и тај следећи сат леп, можда као онај мој контраш, а можда још и лепши. Ђаво Швајцарац, знају они да га направе, нема шта! Мислим, ово нису правили Швајцарци него Кинези, али су имали добар узор, то сам хтео да кажем. Добро, узећу овај у замену, па јој рекох:
„OK, I take it, but please let’s check that this one works! I don’t want to have to come back again!”
Она наравно ништа не разуме и само љубазно цвркуће: „Jes, mistel, tenk ju, nice uoč, tenk ju, jess hev e najs dej, mistel tenk ju…”
Ја постојах пар минута, буљећи у циферблат мог новог новог Патек Пхилиппе-а. Сад је све у реду, изледа… Нисам баш убеђен, али за те паре… Само да бар не иде у рикверц!
***
Кад смо се вратили са пута, сео сам за компјутер, укључио Google и дао се у потрагу за оригиналним сатом какав ми је био на руци. И нашао сам га. Један врло сличан. Пао сам у несвест. Perpetual Calendar Reference 5140 Platinum Automatic $80,000…… Показао сам жени мој налаз, али је остала потпуно равнодушна. Није ме удостојила ни коментара. Тих дана, још препуни предивних утисака и успомена из Кине, неколико пута смо са пријатељима гледали наше силне фотографије, уживали у кинексим јелима која смо спремили и препричавали разне анегдоте са нашег јединственог путовања. Наравно, свима сам показивао мој Perpetual Calendar , причао смешну причу о првом сату контрашу и уверавао све Неверне Томе да овај други, још лепши, ради од онда беспрекорно. Мислим, сви знамо да је фејк, али – нема шта – лепо изгледа и не иде у натраг. Напротив, показује тачно време, мајке ми.
Шест месеци како смо се вратили са путовања по Кини, свраћали су нам лопови. Непозвани, наравно. Док ми нисмо били код куће. Кад смо се вратили кући из биоскопа око 23х, затекли смо цео стан у тоталном нереду. Сваки орман је био отворен, свака фиока извучена и преврнута. Кухињски ормани, есцајг по поду, шерпе, лонци… У спаваћој соби, све гаће и кошуље и веш и одела и чарапе… Постељина, јастуци, развучени посвуда, ноћне лампе испревртане… У купатилу исто тотални хаос – чини ми се само пасту за зубе нису исцедили из тубе у потрази за парама и накитом.
Позвали смо полицију, наравно и момци у плавом из оближњег Prins Kaunti одељења су направили увиђај. До два ноћу су прашили разне површине и тражили лоповске отиске, узимали мере и правили фотографије свега и свачега, из свих углова. Узели су и наше отиске да би направили разлику, питали нас хиљаду питања и дали стотине савета. Најважније питање је било: „Шта су вам украли?” на шта ми, после летимичног погледа по нашој целокупној имовини, распростртој преко свих подова у стану, нисмо имали никакав одговор.
„Накит, паре…? Је л’ сте имали нешто од тога код куће?”
„Не, ја држим оно мало накита што имам у банци, у сефу”, одговорила је моја жена, А ја сам додао: „А пара и онако немамо”.
„Бунде, неки уређај, телефони, алати или апарати…”, подсећали су нас полицајци, али ми смо само одмахивали главом, све док око пола три, нису коначно завршили записник са констатацијом да ништа није украдено и отишли.
Недељу дана смо сређивали стан. Најстрашнији у свему је тај осећај да ти је неко бркао по личним стварима, да не знаш шта су радили са твојим вешом… Да ли све да переш, или све да бациш, или – да пробаш, да немили догађај што пре заборавиш? Друго зло је то што ти је стан у хаосу, али тоталном. Није то као кад се селиш – за то кажу да је једна од најстреснијих ситуација у породичном животу – није ‒ зато што кад се селиш, ствари ипак стижу у неким паковањима, некако џемпери са џемперима, а лонци са тигањима. Овде то није случај. Све је измешано. Док поспремаш, ти газиш по једним стварима, да би дохватио друге. Онда, поврх свега, у току тог вишедневног сређивања закључујеш да постоје боља решења за распоред ствари, па не враћаш више ствари на стара места, него им изналазиш нова, оптимална и тиме само још компликујеш себи живот. И треће (има и треће најстрашније!) што се од онда, кад су нам били лопови, приликом сваког повратка кући, у било које доба дана, увек изнова стресеш на помисао да су можда опет били, да је све опет у русвају. Полако отвараш врата и зуриш некако истраживачки унаокло, не би ли приметио трагове новог претурања, а срце прескочи по који такт. Али, добро, све се то некако среди, на крају сместиш све ствари и увидиш да ти лопови стварно ништа нису украли. Ух, каква срећа. Ваљда су тражили само паре и накит. Јесте да су све испретурали, али ништа нису нашли… Па ми и немамо ништа тако вредно… Телевизор? То је превише кабасто. Усисивач? Који би лопов, који држи до себе, то крао… Телефон? То ми је у џепу… Пенкало Mont Blanc? Немам… Сат?
Е, онда сам схватио и почео да се смејем грохотом. Жена ме гледа, син излази из своје собе, питају се је л’ сам нагло шенуо… А ја се смејем, не могу да престанем.
„Па шта ти је?” инсистирају да им објасним, а ја, између два хистерична напада успевам да им кажем само:
„Знам шта су нам украли! Сетио сам се! Украли су, са нахткасне, мој кинески сат!”
Смеју се и моји укућани, а ја процедим још: „Мислили су да су ухватили бога за браду! Осамдесет хиљада долара!” Пре него што ћу опет да почнем да вриштим, додајем: „Замисли само како су се изненадили, када су пробали неком тај сат да продају! Или га је неко скупо платио, а потом схватио да је преварен… Ко зна на шта је то испало!”
А после, кад сам се мало смирио, ипак се са сетом сетих сата Patek Filip. Е јебига, баш ми се не да!
