Постмодерна у пуном јеку! Ауторка свесна дуалности људске природе, самим тим и своје сопствене – не либећи се да призна како смо сви ми делом мушкарац а делом жена, и поетски то потврђује на формалном плану проговарајући појединим песмама мушким родом.
У складу са револуционарношћу њена духа, поезију коју твори такође заодева огртачем ратничког плашта, у једној руци челичном снагом држећи мач, у другој наливперо. Освајачки и такмичарски дух песникиње Ћирић осваја нас аутентичним начином представљања љубави као феномена и неисцрпне теме о којој се писало и писаће се док је светова и галаксија, док је времена и његове корозије. Од нежности преко дрскости да се кроз смелост ствари назову правим именом – са опсценим речима које нас у први мах изненаде, а на концу увиђамо њихову дозирану драж, јер се увек нађу на правом месту и у једино подношљивој сврси. Ово је једна од оних поезија коју је лакше читати него о њој говорити, јер се сваки суд који о њој дамо може отргнути од суда било кога другог, па и суда нас самих из дана у дан. Када кажем да је лакше читати, не мислим на лакоћу схваћања нечег што је профано, већ сугеришем антипод таквој претпоставци. Чаробно је читати нечију поетску исповед која се темељи на довитљивим спојевима речи, разноликим језичким обртима и идејама још не сусрелим. Мноштво фантастичних обриса (идеја о зачећу детета с Месецом, многоструке халуцинантне визије, задирање у саме основе постмодернистичке деконструкције о којима је говорио Дерида: растакање и распадање по свим нивоима – једна савремена београдска декомпозиција болне перфекције).
Посебно је интересантан дијалог са Пушкином, којег уводи у свет своје песме као реално постојеће биће које познаје, духовног саговорника и љубавника, саборца на путу. На путу поплочаном ерозијом корака, преко могућности заборава кретње, до полагања наде у повратак тим истим путем. Ту су бројне визите и похођења у снове, Месец и звезде који „држе свећу“ њиховим когнитивним и виспреним играма што искричаво и врло субјективно дочаравају нечију стварност. У сну му долази какву је не позна, да би из снова, по његовом буђењу, опет била она коју зна, али овај пут одлазећи. Невероватна је та мермерна стаменост једне жене, оличена у својој лирски прилагођеној мушкости. Снагу коју изналази у свом ДНК запису настоји потакнути и у читаоцу, готово читавом космичком поретку који бива разграђиван, па онда изнова реконструисан уметничком детекцијом своје воље. Постоје два пута којим се чита ова поезија – неки ће застрашени вулканским жезлом њеног директног говора без длаке не језику кренути у читање као у радознало чаркање јачине сопственог напона; нешто налик тесту издржљивости ума. Други, они мало храбрији, започињу ово ишчитавање узимајући га за озбиљно, као прихватање позива у рат, и као мобилисање свих снага недостојних једне даме горостаса.
Па ко преживи, тај ће и причати и имати чиме да се поноси; онда када уочи да је победио не борећи се хладним оружјем, већ пркосећи топлином страсти и жестином ума. Лидија се на самосвојствен начин придружује тзв. уклетим песницима модерног песничког струјања, и проговарајући мушким гласом, себе ван сна неопипљуву и немогућу дотицљивости светине, она иступа као исконски витез и као војник спреман на све у одбрану свог интегритета. Господин Сергејвич овде није тек онако узета песничка фигура погодна за остварење поетског сна за идентификацијом или адекватним саговрником аутоског ЈА … он каткад проговара наместо ње, он је читаво једно оригинално гротло и тачка у којој се сустичу плотско и духовно као садејство и симбиоза на којој је базиран читав однос супротстављених полова (дражи му и тело и мисао).
Однос према Богу такође је врло дискутабилан и интригантан; називајући га старим хедонистом и илузионистом, оставља нам врло широк простор за евентуално поимање начина на који се њена душа успиње ка небеском, или како би то песникиња рекла, како њена душа избија на чистину.
Попут правог антихриста, песникиња предочава свом драгом Саши како се то заправо исписује Света књига, и како планира са својим зверима наново створити свој свет опточен савршеним хаосом. И вероватно ће, баш као антихрист, створити свет и бољим и савршенијим од оног каквим га је учинио Бог, онај стари хедонист који лаже.
Над темом сексуалности бих се поново наднела: и твоје тело у моме јутрос пева/ да сву ту маглу отера. Тако нам шапуће Лидија Ћирић, сугеришући бег од смрти кроз љубавну сеансу и тзв. ,,малу смрт”. Врло су успеле и смеле песничке фигуре и метафоре које симболишу транзите једне душе у другу, и то је уистину доказ да уврнути песници уврнутих вијуга сједињени могу постати од тела једна безвремена песма, те да се преко телесног плана преотима овај још растреситији, памћењу склонији, план вечности у поништеном поимању времена.
Врхунски додатак овој збирци су модификовани цитати преоденути јединственим стилом, попут овог: Светлост долази од човека/ сунце само је рефлексија нашег ока! Осим мајсторства компоновања васколике луцидности, очито је да имамо посла и са медитативном потком поетског ткива, и то уобличеном као гномски израз; на конкретном примеру који сам навела, као могућу варијанту популарне изреке да је ,,све у очима посматрача“; како сузе у кабаници, тако и трептај смеха што отвара сузобран у заштиту јој од пљуска. Врхунски су и моменти критике друштвене атмосфере, хипокризије; борба против свеопштег вакуума људског, па и празнине на самим улицама, премда људима препуних. Тешко је зауставити се, а говорећи о збирци Лидије Ј.Ћирић.
На том путу незаустављања, осврнућу се још једном, и то на њену срж, на бисер изроњен са дна с којег је муљ дна отресен сјајем суштине – песма Умро сам. Читајући њу, можда бисмо најбоље могли да увидимо где је та дугоочекивана смрт читаоца и како се спроводи реинкарнација подновљеног човека који, читајући поезију модерног откровења као што је ова, успева да се умирући изнова роди, и то у дослуху са сензибилитетом једне врле генијалности. Са једним надасве емотивно-лудачким, па смем ли рећи – можда и јединим искреним,осмехом на лицу!
Јована Бокуновић, Смедерево 2016.
