Коцкаста просторија окрњених ивица коју може да препозна без икаквог присећања, чак и без гадјења. Мирис негашеног креча сведочи о понекој ситној промени.
Непомични детаљи. На изљуспаним зидовима аљкаво префарбани графит који поручује: „Сигурни смо да ће вам се допасти живот овде“. Унутра су њена мајка и све четири сестре и тек сада се лепо види да уопште медјусобно не личе. Нити одају утисак заједничког живота намагнетисаног магичном крпом. У ствари, личе на особе којима је све опроштено… Одједном, врло синхронизовано, свих пет жена скачу као опарене наглим будјењем из врелих, недосањаних кошмара, те крећу да траже свашта нешто, јурцајући и завирујући свуд по јединој могућој дневној соби. Из Сањине перспективе изгледа као да имитирају путовање, или летење, или пливање у ноћном мору. Иако не верује да је она та која зна тајну о недостатку људских перверзија, Сања памти лекцију о круговима на песковитој обали. У паучинастој соби само једном се путује. Чему онда труд? А чему одговори када нема питања? Мистерија не постоји да би била решена. „Наше није да станемо и размишљамо; наше је само да пливамо и тонемо…“. Обећала је себи и деци да ће покушати да одржи статус qуо што боље буде могла – без великих промена, ногу пред ногу, и тако даље и томе слично – а онда ће видети шта ће видети. Можда је то оно у шта управо гледа. Јер оне жене из собног акваријума – њене жене! – не губе време ма колико деловале погубљено, попут изгубљених трагача…
Весна (отвара фиоке и вади их из витрине просипајући њихов садржај по поду): Где је фото-албум моје деце?
Мирјана (пузи испод стола): Где ми је пљоска?
Јелена (загледа иза кауча): Где је татин мобилни?
Цица (кришом отвара комоду, проналази црну мараму и поново њоме покрива огледало): Где ми је упут за болницу?
Лидија (чучи у ћошку и гледа измедју својих колена): Је л’ неко видео полицијске лисице, кожни бич и црне ПВЦ гаће?
Мирјана (тетура се унаоколо, добацујући Лидији): Да их ниси заменила са мојим кожним хулахопкама?
Лидија (устаје и погледом шара по соби, не гледајући у Мирјану): Шта ће ми твоје кожне хулахопке? Да вежбам менопаузу?
Јелена (вилени неспретно и успаничено, као дете које учи игру „жмурке“): Да није неко позајмио моју турпију за нокте са седефастом дршком? То ми је поклон од Мује и не би ваљало да примети да га нема.
Мирјана (заврће ивице тепиха и њушка испод): Да није Муја купио и мој дезодоранс? Онај „Нивеин“ у стику. Јеби га, и њега је неко позајмио, у комплету. О, зар је могуће да ћу остати без свог мириса.
Јелена: Не брини се. Твоја кожа има памтљив мирис.
Лидија (прстима пролази кроз Веснину косу): Тек сад видим да ми је нестало моје ротирајуће огледало. Боже, изгубићу свој ОДРАЗ.
Весна (отрже се од Лидијиног претресања и забуљи се у њу попут хипнотизера): Где ти је муж?
Лидија (узвраћа стреловитим погледом који више пробада него што опија): А где је теби подзнак?
Цица (гребе панично по поду): Где ми је плетиво?
Мирјана (дотумара до ње, након што добрано повуче из флаше): Игле су ти на врх главе. Ал’ не видим клупко. Мора да се одмотало.
Јелена (врисне, додирујући се по прсима): Где ми је црни флор?
Лидија: Питај маму. Она једина зна где крије санитарни комплет.
Весна (отвара горње преграде на орману и подиже ћебад, опипавајући шта се налази испод њих): Ништа ја не кријем. Ви од мене кријете. И то последњи бокс „ронхила“.
Мирјана (са торбом медју стопалима, широм отвореном, у коју је сместила обе руке): То си онако успут испушила. Него зашто у мојој торби нема креме за пилинг. (Збуњено, облизујући усне које би очигледно да се наново овлаже жестоким напитком.) А несесер ми је ту, не разумем.
Лидија: То је зато јер ти лице не трпи пилинг. А крему си утопила за који литар алкохолног лосиона за после бријања.
Цица (помало избезумљеним гласом, настављајући да гребе по поду): Вама је до шале а мени је нестала „Павловићева маст“. А Михајло ми има ојед.
Када напокон осети да је хвата амфетаминска апстиненција, Сања одлучује да прекине ову представу у којој су стварни људи толико стварни да почињу превише озбиљно да глуме – и тако постају сами себи доживотна публика…
Сања (растерећено се накашљава): Значи тако? Е па, ајде да чујем коме сам позајмила дилдо? Нека ми га одмах врати. Није навикао да се дуже одваја од мене.
Лидија: Шта, још је мали? Стави му брњицу кад га шеташ. И немој да га тражиш тамо где му није место.
Сања не стиже да опише карактеристике свог дилдоа, нити да изрази сумњу ко би могао да буде тако незајажљива и неодговорна личност која позајмљује такву драгоцену ствар, па заборавља да је извади из себе и врати добротвору и власнику – јер у том тренутку се, усред какофоничних звукова собне потере која не престаје, из Лидијине лелујаве торбице зачује изобличена мелодија.
Лидија (вади мобилни, намештајући испеглане, свеже ишатиране шишке): Опет овај плави вибрира. Боље да сам с вибратором дете правила. (Јавља се не скривајући одјебавајућу мрзовољу.) Слушам… Која бре алиментација? Откад ја са тобом имам такву зајебанцију? Ко си ти да ми плаћаш алиментацију? Мани ме с вашим крвавим парама… Добро, нису крваве него су црвене, јебала вас петокрака… Еј, дај те паре за изградњу „Сигурне куће“, ко зна коју носиш на души. И твој тата је доста улагао у изградњу Храма, па се онај главни архитекта морао да баци с врха куполе… Слушај, довољно сам била фина према теби, па не желим да се сећам како си ти био фин према мени… Је л’ ме и сад снимаш и прислушкујеш?… Како зашто питам? Па, јеси бушио фотељу и гурао водоотпорни диктафон да би снимао моје разговоре с пријатељицама док си ти на послу? А бубице ми кришом стављао по џеповима… Морала сам батерију од телефона да вадим… Болеснику, ти би детету чип уградио иако знаш да није твоје… Ма, према коме, бре, да будем фина? Према теби? Бранио си ми да мажем нокте у црно јер то наводно само курве раде, а на крају сам затекла дропљу с прљавим табаним у нашем кревету. Господја мама ме је убедјивала да вам је дошла родјака на конак… Како да не, неспоразум, наравно да је све то био велики неспоразум… Нисам смела на тренинг да идем, мада морам стално да вежбам дух и тело. И зато сам од штитне жлезде оболела, па сам целу трудноћу локала „пропиртиурацил“… Море, марш у пичку материну… Не, немам ништа против твоје маме. То је фигуративно речено. Ти не знаш за такво изражавање… Опет ти кажем да немам ништа против твоје маме, јебала те мајка да те јебе. Имам само прашак за буве против свих вас. Ћао. (Док искључује телефон, осврће се око себе зачувши нешто необично – испражњену тишину.) Где сте сви нестали?
За тренутак укочено гледа преда се, као опчињена. Онда нагло отргне поглед и, уз лаки дрхтај, исцеди један од својих надмоћно путених осмеха. Тај осмех је потрајао таман толико да се присети да је управо она била та остварена особа која отворено и растерећено ужива у животу и верује да живот ужива у њој. Сувише згодна и пожељна да би бежала у гордост – одлучује да остане у соби. Да искористи прилику да обави бдење. Уз лагано затамњење…
ЛИДИЈА ЋИРИЋ, РЕКВИЈЕМ ЗА ЈЕДАН ДАН
