Ретко се дешава да су стручњаци, практичари, грађани и политичари сагласни око неког питања, али управо су медијске спекулације о промени начина уласка у градски превоз у Београду то учиниле. Сви су јединствени око тога да је још далеко дан када ће Београђани, попут становника Париза, Лондона, Берлина, Беча, Амстердама и других великих европских градова, у градски превоз улазити на предња врата и то мирно и без гунђања и гурања да уђу први или преко реда, јер журе. Као и сви остали.

А да би се то у некој за нас сада већ прилично далекој будућности остварило, треба испунити неколико предуслова – потребно је више аутобуса, да се возачи придржавају возног реда, повећају приходи Градског саобраћајног предузећа, али и повећа наплата карата. То кажу и градоначелник Београда Александар Шапић, возачи Градског саобраћајног, али и Владимир Момчиловић, ванредни професор на Саобраћајном факултету, а слично размишљају и Београђани.

И док су за градоначелника Београда информације о новом систему јавног превоза од 1. јануара “будалаштине које неко пласира”, он наглашава и да мора да прође одређени период да би се подигао квалитет градског превоза.

“Да би грађани улазили на једна врата, а излазили на друга, морају да могу да се крећу кроз аутобус. Како ће да уђу на једну, а изађу на другу ако не могу да се помере”, упитао је Шапић и додао да увођење контроле у сваком возилу за сада није реално.

Према речима Ивана Михајловића, председника Савеза озбиљних синдикалаца ГСП, да би овакав систем могао да постоји, неопходно је средити проблем са распоредима поласка аутобуса како аутобуси не би каснили и како не би долазило до великих гужви.

„Радим као возач у ГСП-у и из искуства могу рећи да је то веома тешко спровести, конкретно у граду Београду, зато што су велике гужве и зато што је тешко научити људе да то поштују. Ако се неки аутобус поквари, а тако нешто није ретко да се деси јер још увек немамо најновији возни парк, тај аутобус се искључује. Свака линија има свој ред вожње и чим испадне једно возило из распореда, ствара се велики размак између наредног поласка и ту се ствара још већа гужва“, истиче Михајловић.

Како објашњава, наредно возило које касни и дође у такву гужву и притом отвори само прва или само задња врата, долази до нервозе путника, као и вређања и псовања.

„Самим тим када би се возила мање искључивала и ређе ишла за гаражу, ред вожње би се више поштовао“, тврди Михајловић.

Ни дугогодишњи возач ГСП Зоран Стефановић, који се у октобру након писања Данасу вратио на позицију возача након што је незаконито добио отказ, није оптимистичан.

„Овакав систем може да постоји у градовима где грађани знају шта добијају од оваквих правила. Оваква навика не постоји код наших људи, није ово Нови Сад. У Новом Саду се годинама тако практикује да се улази само на предња врата и да људи ту купују карте. Из тог разлога они сада купују нове “Соларисе“ на струју, док ми возимо много мање квалитетна возила, ето разлике“, наглашава Стефановић.

Према његовим речима, алтернативни начини плаћања ГСП-а могли би да значајно побољшају стање и мотивишу грађане да купују карте.

Првобитно решење би било да од сваког купљеног производа буде рецимо, пет или десет динара на име „ЈКП ГСП Београд“ и да онда народ не плаћа карту или да се повећа ПДВ са 20 на 21 одсто. Али битно је да то буде поштено и коректно, да тај један проценат или тих пет, десет динара који се одвајају приликом куповине сваког производа буде стриктно на рачун ГСП-а и да се људи тако возе бесплатно. Друго решење које једино видим јесте да се спусти цена картица за барем хиљаду динара, и да тиме неких хиљаду динара иде послодавцу, хиљаду динара запосленом и свако ће моћи да се по нормалној цени вози са својом картом“, каже Стефановић.

Као ни Стефановић, ни представник саобраћајне струке, Владимир Момчиловић, ванредни професор на Саобраћајном факултету, није много оптимистичан.

Сви велики градови имају културу да се улази на предња врата и да се излази на средња и задња, али код нас са оваквим гужвама и где су аутобуси једини доминантан систем превоза не можемо да рачунамо да ће такав систем да заживи скоро“, рекао је Момчиловић.

Он сматра да би овакав систем могао да заживи тек када би постојао градски превозни систем где аутобуси нису претежно оптерећени.

Дефинитивно постоји проблем да мора да се повећа приход градског превоза. Међутим, сада када саобраћај нема довољну “понуду”, односно сада док немамо довољно возила или возача, ви не можете да очекујете од путника да улазе по таквом систему. У градовима који имају неки капацитивнији систем и поседују контролу приступа, на пример оградицу кроз коју морате прво да прођете, можете да организујете такву врсту организованог проласка. Друго, градови који имају већу понуду превоза, на пример поседују метро, аутобуси доживљавају мањи притисак и мање гужве, објаснио је Момчиловић.

Он такође наводи да постоји проблем повлашћених категорија чији трошкови нису покривени у градском превозу.

Једна јако лоша ствар јесте што постоји пуно повлашћених категорија. Када постоје групе људи које су ослобођене од трошкова, неко за њих мора да плати из буџета. Свуда у свету се иде на ту причу да онај ко предлаже смањење цена за одређену категорију грађана, на пример пензионере, онда ће из неког другог министарства они да покривају за те категорије разлику у цени или потпуно ослобађање трошкова. На тај начин превозник добија реалну цифру, а не начин да се ти трошкови праштају и нико не сноси тај трошак, закључује Момчиловић.

Градски саобраћајни превозник у Београду већ дуги низ година наилази на проблем у свом функционисању, а на његово побољшање може се очекивати, чини се само уколико дође до промена у квалитету возила и градских линија или увођења алтернативног вида превоза. Нажалост, до тога је још далеко, па спремите много стрпљења за наступајуће гужве.

Павловић: Промена немогућа са оваквим системом

Душан Павловић, одборник покрета Не Давимо Београд, каже да ово није први пут да се о оваквој идеји прича и размишља.

Мислим да је таква промена немогућа са овим системом какав тренутно постоји, са овим ресурсима које они имају да се уопште уведе. Није ово први пут да се прича о увођењу овако нечег, раније Ђилас, а многи пре њега су имали те идеје. Градски превоз не може тако да функционише, они морају да унапређују ГСП на другачије начине. Морају бити побољшане алтернативне методе превоза, да се повећа број жутих линија, повећа квалитет аутобуса и да се на овај начин грађани мотивишу да имају разлог да плаћају превоз, наглашава Павловић.

Шта кажу Београђани

На питање о увођењу уласка на предња врата у градски превоз Београда, грађани имају различита мишљења.

Дуња М. – „Мислим да у Београду то не би функционисало зато што је Београд брз град, имамо мањак аутобуса, они често касне, а људи журе. Оно што највише вероватно нервира јесте што људи не знају ни да се сместе у аутобусу. Имамо људе који стоје на вратима, а не излазе четири станице. Онда имамо људе који седну, а на седиште до њих које је празно не допуштају људима да ту седну. Током шпицева, сви се жале како се људи набију уз врата, док средина аутобуса остане полупразна“.

Јана П. – „То се неће у овој земљи десити докле год немамо добар саобраћајни систем градског превоза, докле год нема никаквог реда, не у људима, него у самом том систему, докле год се возимо у нехигијенским аутобусима и трамвајима који немају ни климе ни грејања ни функционалних прозора, па ни оних чекића за разбијање прозора у случају несреће. Неће се десити јер немамо шта да поштујемо нити коме да верујемо да ће нам обезбедити нормалан и функционалан превоз.“

Вељко Р. – „То је очигледно смишљао неко ко се не вози до и од посла линијама које прелазе мостове кад је шпиц. Ти аутобуси су увек препуни, касне и људи се практично углављују у који год простор могу. Значи, ако би се форсирало излажење на средња врата, то би изазвало практично гњечење људи. Што се тиче увођења контроле у сваки аутобус, ти ресурси боље да се усмере на добављање више возила, да не би било толико гужве у аутобусима. У праву је Шапић што каже да немамо функционални градски систем и ово код нас не би функционисало. Ако желимо да функционише мислим да је потребно да се пре свега набави довољан број возила за сав народ који путује јавним превозом, па да се онда прича о томе на која врата треба да се излази.“

Алекса М. – „Када је пандемија била у јеку стављали су налепнице где не сме да се седи у превозу због социјалне дистанце, у року од две до три недеље више нико није обраћао пажњу где седи. Народ не жели да прати правила система који не пружа ништа народу. У држави у којој немамо аутобусе, где су гужве, непријатни мириси, мањак седишта и климе, али и буку због старости возила, ово би можда могло да постоји.“

Ивона Симоновић, Данас