Ова прича доказује тезу да још постоје добри и хумани људи. Један безазлени разговор у градском превозу показао је да још има људи који би пружили помоћ чак и потпуном странцу.
Многе ствари у животу дешавају нам се сасвим случајно. Исто тако, на добре и племените људе наилазимо сасвим неочекивано.
Ова прича доказује тезу да још постоје добри и хумани људи. Један безазлени разговор у градском превозу доказао је да још има људи који би пружили помоћ чак и потпуном странцу.
Новинарка Телеграфа је сасвим случајно наишла на оглас који је био постављен на стубу на станици линије 52 на Цераку. На цедуљи је писало: “Моли се Стојан из Ужица да се јави Зорици” и стајао је број телефона.
Фото: Телеграф
У жељи да проверимо о чему се ради, позвали смо тај број и сазнали да се иза ове поруке крије једна лекција о људскости.
Наиме, Зорица је путовала на линији 52 и сасвим случајно у разговору се пожалила Стојану из Ужица на тежак живот. Наиме, она је самохрана мајка и има две ћерке, са скромном платом једва успева да преживи, а уз то је и подстанар.
Стојан, кога је она тада први пут срела јој је понудио помоћ и она му је тада дала број телефона. Међутим, убрзо је схватила да је приликом диктирања броја телефона случајно погрешила једну цифру.
Једино чега се сетила јесте да остави ову поруку, у нади да ће је племенити Стојан видети и да ће је контактирати.
Фото-илустарција
– Путовали смо заједно на линији 52 и сасвим спонтано кроз разговор сам му рекла да веома тешко живим и да сам самохрана мајка. Он је одмах рекао – Овде мора да се помогне. Након тога сам му дала број телефона, али сам погрешила једну цифру и сад он не може да ме добије. Зато сам одлучила да оставим поруку на станици 52 у нади да ће је он видети и да ће ми се јавити – каже Зорица за Телеграф.
Стојан је старији човек и како она каже, радио је у војсци. Он је пензионер из Ужица.
Надамо се да ће неко препознати о коме се ради и да ће јој се он јавити, како би јој помогао.
(Ј. Т. Телеграф)
