Игор Радошавић из Одобора за заштиту животне средине и Никола Свркота из Општинског одбра Гроцка Странке слободе и правде (ССП) снимили су камион како истовара грађевински отпад на катастарску парцелу у Болечу, у општини Гроцка, која је некад припадала ПКБ-у, а данас је у приватној својини.
“Ова депонија настала је пре неколико месеци, а сваким даном постаје већа. Шут са београдских градилишта се овде свакодневно истоварује, возачи које смо сретали кажу да овде долазе и до седам пута дневно. Они немају никакв налог, већ само кажу да им је тако речено да отпад довезу овде”, каже Радошевић и додаје да је питање времена када ће ова депонија, која није регистрована од стране града или општине постати нова Бара Рева.
Екипа “Нове” обишла је ову локацију – тамо није затекла камионе, али је одмах поред саобраћајнице забележила свеже насипе грађевинског отпада – шљунка помешаног са грађевинским блоковима, бетоном, чистим стиропором за изолацију, поломљена прозорска стакла… Никаве табле, ознака, ограде нема, док се на околној падини простиру запуштени воћњаци, ливаде, њиве – око 3.000 хектара обрадиве земље.
Бисерка Шмигић, која у насељу најближем овој локацији живи последњих 30 година, сећа се како је то све изгледало када се доселила:
“Ту су били воћњаци, од тога се живело. Некад се светска цена јагода одређивала на основу рода у Гроцкој. Овај цео потез су звали „мала Калифорнија“. Ово је идеално место за воћарстово – брежуљци, клима, осунчаност, земљиште, све погодује воћарству. А сад смо стигли до тога да нам ту ниче депонија”, прича Шмигићева.
На питању да ли на овом пољопривредном земљишту, на парцелама 168 и 169 катастарске општине Болеч, ниче дивља или легална депонија грађевинског отпада, ко и одакле на њу односи отпад, од Града Београда и Секретаријата за инспекцијске послове нисмо добили одговоре.
Бојовић из Српске асоцијације за рушење, деконтаминацију и рециклажу, са друге стране, открива да легалне депоније грађевинског отпада у Србији не могу ни да постоје, јер за то нема законских оквира.
“Грађевински отпад до скоро у нашем закону није постојао ни као дефиниција, и још увек је ‘ни на небу ни на земљи’. До сада се користио за прекривање комуналног отпада на депонијама и за прављење дивљих депонијама, где сав грађевински отпад у Србији и даље завршава”, каже Бојовић.
Наглашава да Србија по питању грађевинског отпада нема одговарајућу законску регулативу, не прати ни на који начин европске законе на том пољу и апсолутно ништа не рециклира.
“Београд је пун грађевинског отпада, почев од Макишког поља све до Бубањ потока. Нико досад о томе није водио рачуна, то није сматрано отпадом и онда су превозници и грађевинске фирме одлагали где стигну, неки чак изнајмљују за то и приватне парцеле”, објашњава.
На питање како би требало да се одлаже, одговара да би све прово морало законски да се уреди.
“Постоји веома мали део опасних материјала који би требало отклонити, а све остало се рециклира. У Београду треба направити више места за довоз раздвојеног грађевинског материјала. Треба раздвојити бетон, циглу, дрво, стакло и онда се то пребацује на рециклажу”, истиче Бојовић
Подсећа да европске земље рециклирају већину грађевинског отпада и наводи пример Финске која рециклира чак 99 одсто.
Милена Илић Мирковић Нова
