У Хамлетовском стилу, можемо описати тренутну ситуацију у друштву. Додамо ли и Бијело дугме, и наставак стиха „ и болесно“ онда реченица постаје тотално јасна и веома описна.
Болест је видљива и можемо је пратити на разним медијима, и разним нивоима. Од врха до дна. Трулеж се одавно осетила. Ваљда је долазила постепено па нам се нос навикао или смо се надали да то само ветар који доноси смрад са стране. Међутим, то долази од нас. И мирис, и дијагноза.
Пре пар стотина година Шекспир је написао сонет 66 који иде овако:
“Уморном од свега у смрт ми се жури,
Јер видех заслужног како бедно проси,
И ниткова што богато се кинђури,
И оданост како понижења сноси,
И златна одличја о погрешном врату
И савршенство у блатном бешчашћу,
И девице силом предате разврату
И снагу страћену неспособном влашћу,
И уметност којој моћник узде ставља
И злочинце како владају добротом,
И мрачњаштво како мудрошћу управља,
И како искреност бркају с простотом:
Скрхан, спокојној смрти ћу се дати.
Од ње ме тек љубав може сачувати.”
Све из почетка и поставља се питање како живети у земљи у којој влада закон партиских привилегија, за једне, а за плебс и оне „дрске“ важи Душанов законик.
Ми као да живимо у филму „Дани Мрмота“. Мало, помало па све из почетка. Као да се време понавља. Да се све врти у круг. Таман се ослободиш једног узурпатора власти појави се други. Таман помислиш овај је нормалан кад оно није. Понадаш се да од оних нема гори кад оно има. Таман помислиш да не може глупље када оно може. Како на врху тако и на дну.
Горан Пекарски
Насловна: Карикатура Жиг инфо/вештачка интелигенција
