И ја сам ишао у школу у Гроцкој, јесте да се звала по неком партизану Вучку Милићевићу, а сада по напредњаку Илији Гарашанину, али објекат ко објекат није се променио много у последњих 40 година. Ја сам мушко и никада нисам ни схватао која је проблематика када те притера нужда, а немаш где.
Ми смо некад шорали иза жбуна у школском дворишту или у некој просторији која је била између школе и фискултурне сале, а у Попино двориште била чесма и тамо смо прали руке и пили воде.
Никад нисам размишљао како је то кад си женско, и дал је срамота да идеш ван вецеа да шораш. Ми ко деца увек смо волели да гвиримо кад девојчице иду у веце, кад их притера негде иза жбуна у дворишту. Мада, сада кад би то урадили у овом времену, одмах би ишли код психолога на разговор.
Једноставно у моје време живели смо ко деца и били смо деца у пуном смислу те речи.
Данас када сам добио женско дете, тотално другачије размишљам, и ја би за моју ћеру скинуо звезду са неба.
Дође мала један дан из школе, чујем нешто жена виче на њу, напада је нешто. Питам ја о чему се ради, кад ми жена каже „Како је није срамота велика девојка 3 разред а упишкила се у гаће“.
Прва помисао што ми прође кроз главу да је због страха, реко кажи ћеро ко те пресеко да му тата објасни неке ствари.
Каже није нико.
Па шта је било питам?
Каже немају веце у школи и нема где да иде, па је морала да трпи до куће.
Како немате веце онолика школа, знам да има три велика женска вецеа, немогуће да нема.
Каже не раде већ дуже време, а њу срамота да иде до мушког.
Ма нисам јој веровао, реко немогуће у данашњем времену, окренем ја учитељицу, кад она шта ми наприча ја нисам могао да верујем. Још кад ми рече да и она трпи пошто често не ради веце за професоре, ја сам попиздео.
Отишо сам до школе да се расправљам са директорком.
Она ми мртва ладна каже да три године шаљу дописе и још нису поправили.
Рекао сам јој како их није срамота, па моје дете ће школу да заврши, а да нема ни једно пишање у њој, а не дај боже велику нужду!
Питао сам јел може у ћошак учионице да пишки ако је притера.
Жена ми каже да сам вулгаран и да не псујем.
Да ли ви размишљате шта дете мисли, кад чује да три године не може да се поправи веце?!
Па ми учимо децу да систем не функционише од самог почетка. Ми смо као људи неспособни једну канализациону цев да заменимо. Учимо децу да смо немарни, аљкави, да не бринемо о њима. Када на крају науче да саберу све, шта добијамо?
Па трагедију!!!
Забринути родитељ (име и презиме познати редакцији)
Насловна фотографија: Илустрација
