Пошто је већ потрошио одликовања на председнике држава које у свом називу имају стан (земља, упориште, стајалиште), председник Србије Томислав Николић усмерио је компас ка другој страни света којој ових дана дели ордење. На тој страни, државе немају одредницу стан, што не значи да су тамо сви бескућници. Николић то чини више због равнотеже на линији Исток-Запад.
Недавно, Николић је одликовао бившег кубанског председника Фидела Кастра Оредном Републике Србије на ленти. Пошто је већ кренуо у посету тој нама блиској земљи (од Београда до Хаване једва да има 9.168 километара ваздушном линијом!), Николић је понео још један, исти такав орден за премијерку Јамајке Поршу Симпсон Милер. Не знам колико нас ваздушних километара дели од госпође Порше, али знам да је временска разлика на мом и њеном сату седам сати. Кад на претраживачу укуцам „растојање између Београда и Кингстона” добијем одговор – Параћин и Власотинце. Вероватно бирам погрешан интернет-претраживач.
Николић ових дана борави на Куби, она му је и ближа и блискија од, рецимо, Сребренице, у коју неће отићи на обележавање двадесетогодишњице масакра у том граду. У Хавани је угодније, а и топлије, тамо се размењују колајне. Једну такву, зове се „Хосе Марти”, Николић је примио до кубанског председника Раула Кастра за заслуге и допринос светском миру, образовању, култури и науци! Да ли допринос светском миру подразумева и неодлазак у Сребреницу? Одговор на то питање излишно је наводити.
Идемо даље. Кубанско одликовање додељује се и за допринос образовању, култури и науци. Николићево образовање не досеже даље од познавања печења ракије у Бајчетини, пророчанства о малим жутим људима који ће се напити воде с Мораве и којекаквих митова и легенди на којима базира своју политику о српском народу вековно повезаним братским везама с Кубом и Јамајком. И још неким становима.
Култура? Шта то беше? То беше нешто узвишено, осим уколико се том именицом не илуструје Николићева донација неколико (непрочитаних) књига Народној библиотеци или подршка супрузи Драгици у њеном хуманитарно-културном раду на иконописању, изради мозаика, шустикла и ткању ћилима. Тако обично бива кад јелек, антерија и опанци заседну у блиндирани амбијент коже, климе, јелкице-ваниле.
Миц, по миц, стигосмо и до науке. Она је у диреткној спрези с образовањем, те је печење ракије на научној основи референца која се не може занемарити. То што из земље којом председникује, млади, образовани, научени и с титулама доктора одлазе у печалбу јесте допирнос науци. Светској. За такве овде места нема, али ће се као апатриди већ снаћи у белом свету и допринети борби против масних тањира у неком ресторану на Куби или Јамајци. За научни рад нема бољег места од кујне. Зна то, из искуства, и академик Николић.
Колико су ови на супротној страни света од станова упућени у Николићева достигнућа у областима за која је одликован, речито и сликовито говоре и хиспано медији који громогласно најављују његову посету Куби илуструјући је фотографијом бившег председника Бориса Тадића, испод које пише: Ел пресиденте де Сербиа, Томислав Николић. За грешку постоје бар два објашњења: или им је програм који користе за рад сајта побрљавео или појма немају ко је Николић. Ако је ово друго, онда је заиста срамота да не знају ко је човек који је толико заслужан за светски мир, образовање, културу и науку. Уосталом, Тадићева фотографија и није нека грешка, иста је то фела.
Добитник ордена, који је и сам поделио повећу гомилу сличног знамења, може да се прси и уздигнуте главе да шета улицама Хаване на чијим ћошковима седе оматорели револиционари с гитарама и хорски певају: Хаста Сиемпре Цоманданте. За ту прилику могао је да поведе и оног Вулина, да учини детету револуције плезир. Можда овај није заслужио орден, али за Кубу има прикладну гардеробу. Нема сумње да би се костимиран у Че Гевару осећао као свој на своме. Као да је у свом стану.
Дејан Јеремић, Дневно
