Ужаснута сам текстом који су ми послали пријатељи са молбом да га прочитам. Назван је “Случај пуњене кокошке”. Ради се о криминалном случају малолетничког силовања и трудноће.
Оставио ме је без коментара у првом маху. Када сам мало ишчитала разне изворе о овом срамном и понижавајућем догађају, решила сам да напишем овај текст – уместо да Вас обавестим како је прошла још једна лепа ускршња акција. Бајке постоје и оне су лепе, али постоје и хорори који уништавају младост и будућност ове земље.
Један део ове младости која хода овом земљом је свесна да је овде само док не заврши школу. И онда одлази у бели свет, без икакве савести што овде неће дати свој потенцијал, јер већ сада је васпитана да овде нема шта да тражи.
Родитељи и околина утичу на ту исту младост да се овде понаша са висине, пуна себе, да ради шта жели, да се понаша како хоће и да буде копија деце оних који су ову земљу изградили после Другог светског рата. Они су се тада смејали идеји комунизма, братству и јединству и појму Југославија. Тадашња деца бораца, генерала и осталих су се дошколавала у иностранству, увелико прихватила западне моделе живота и понашања и чинила све да себе уздигну изнад осталих – да постану недодирљиви.
Чланак који говори о игри “пуњена кокошка” иде корак даље и замењује игре тадашњих млађих генерација које су се играле “камених фаца”. Ова данашња деца су напреднија и иду корак даље на чисти животињски инстикт и иживљавање, јер тобоже девојчица која не задовољи нечим постаје жртва.
Причајући са људима о овом случају, налазила сам да су коментари разни – од тога да су родитељи главни кривци, па до тога да није ни чудо, јер друштво намеће норме и систем вредности. Питам се само који су то родитељи и које је то друштво! Да ли сам ја сама у некој предности – не знам – јер нисам остварена као мајка. Али покушавам да замислим себе у ситуацији да јесам мајка детета у тим годинама. Шта бих и како бих ја урадила да сачувам своје дете од пропасти.
Родитељи раде и трче за новцем, то је истина! Бар за оне који имају срећу да имају посао или довољно памети да га траже, па макар радећи било шта. Али и тај родитељ ипак проводи неко време са дететом када се та јурњава у току дана заврши. Разговор са дететом је сасвим довољан да се схвати колико је садржајан за њега био дан који је прошао. Можемо да кукамо да друштво захтева од детета да користи мобилни још у основној школи, да користи интернет који је ретко где закључан за непримерене садржаје, можемо да кукамо на шунд и кич… Но пре него што отворимо друго паковање папирних марамица за крокодилске сузе, да поставим питање: А ко је све то дозволио?
Мислим да је одговор на нама старијима. Једина добра ствар коју сам имала прилике да видим је у Швајцарској, где се свако битно питање решава референдумом који је очас посла припремљен и завршен. Без пуно паметовања! Свако питање се реши за пар недеља, колико траје кампања “за” и “против” и одлазак на гласање. Нема прања пара, нема згртања богатства – већ се све ради у корист грађана, односно циљне групе.
Србија би то могла да уради другачије, а трајало би вероватно годинама. Као пример навешћу да код нас још није урађен референдум о чланству у Европској Унији – већ смо се тихо вратили у 1968. годину и ту тапкамо јер нам се тако свиђа.
Закон који је уведен да штити дечија права, уместо да се концентрише на Закон о злостављању деце у породици, се толико проширио и изобличио, а нико још не говори о закону који би штитио родитеље од те исте деце која су заштићена законом. Сигурне куће се граде за жене и децу жртве насиља у породици, а нико се није запитао питања чему те куће ако кућа већ постоји. Зар није логичније особу која је насилник избацити из куће, а оставити жртве да живе под сопственим кровом и у њима познатом амбијенту.
Нигде нисам нашла чланак који би био наставак приче о малолетничкој трудноћи. Питам се шта је са девојчицом – да ли се ДНК анализом дошло до резултата ко је отац детета, ко су дечаци који су учествовали у играма, шта су и ко су њихови родитељи?
Питам се како ће наш закон казнити ту децу и родитеље? И ко ће сносити одговорност за последице нежељене трудноће ове малолетнице?
Питам се колико ова Србија има намучених душа које састављају крај са крајем, а колико има оних који су бесни од живота. Обест је болест духа која се не лечи лако, јако је заразна и преносна је на ближње. Тако лако излази ииз круга породице и преноси се на улицу тојест друштво.
Да ли смо сви окренули главу и никоме није пало на памет да направи рецимо ТВ емисију о томе? Питам се како је родитељима девојчице из ове приче, како је њеном оцу и које ли му се мисли роје по глави. Да сам на његовом месту и да сам мушко, имала бих своје мисли. Његова кћер је де фацто осуђена на године стрепње породице да ли ће она моћи да се оствари као мајка. Питам се такође шта чине родитељи чија су мушка деца била на том дешавању? Да ли су поносни што се њихов син показао да може бити фрајер, отац… Не могу да употребим све реши које ми падају на памет, јер се борим да не пређем границу културе која ме одваја од таквог полусвета и шљама друштва.
Питања које свако од нас треба да постави себи, без обзира да ли се остварио као родитељ или не, јесу тешка и болна. Јер које год да се питање постави, почиње са нашом одговорношћу и нашом слабошћу. Нисмо готово ништа урадили да кич, шунд и све оно лоше у друштву сасечемо у корену. Нити смо било шта урадили да једном доминантном и лошем систему вредности изнесемо алтернативу. Оставили смо га да живи, развија се и опстане као нормално правило понашања.
У Библији која је делимично аутентична, постоји ипак доста изворног учења и савета, односно прихватљив вредносни систем, који није обојен догматиком цркве. То је опомена генерацијама које долазе, генерацијама које живе овде и сада.
Један од тих библијских записа је и онај који говори о томе да ће доћи време када се неће знати ко коме више завиди – онај ко има децу, или онај ко их нема. За себе знам – ја не могу да завидим, јер сам довољно свесна и спремна да децу неће одгајати друштво, већ породица. Социолог Ратко Божовић каже: “Оно што се не сме занемарити је да у Србији има пуно неписмених – а деца од неписмених не могу да буду драстично другачија. И више нема здравог одрастања”.
Додала бих да има и доста безобразлука који остаје некажњен – од ситних вербалних увреда, до насиља у јавности. Проституција је ушла у многе сфере друштва – од оног најнижег облика где је секс једна врста сиротињске забаве, до оргија на високом нивоу које се изводе ради демонстрације статуса у друштву. То је затим и латентна проституција, она која не подразумева размену новца за чин подаје тела.
Кроз цео овај текст се питам ко је био узор (превасходно мушкој) деци за такво девијатно понашање? И још је стравичније питање: Да ли је неко снимао тај криминални и изопачени пир мобилним телефоном, односно да ли су се можда ти снимци нашли на неком сајту за дечију порнографију? Колико год имам питања – јавност ћути и нико се није огласио поводом тога. Интересантно је да политичке странке, које су у предизборним обећањима подржавале породицу традиционалне вредности ћуте. Да ли им је можда битније да се погађају око свог места на позорници или будућност ове земље – не знам. Али ме боли ово ћутање нације. Не желим да се помирим да је ово нормално, да не тражи хитне и свеобухватне реформе – породице, школства, јавности…
Не желим да своје дете шаљем у иностранство и нећу да га учим понизности. Моје дете ће бити учено да буде борац – јер једино тако заштитиће себе и оне који су слабији.
Данас када је поново у моди да се слуша ретро музика из прошлог века, питам се колико је родитеља деци објаснило како је настала нека песма. На пример “Она спава”, коју је легендарни Здравко Чолић пре много деценија посветио Милици Костић, која је скочила са 11. спрата да би сачувала своју част и образ својих родитеља, бежећи од силоватеља?
Свако ко има савест, даће свом детету да прочита о девојци која је знала да у датом тренутку чини за њу једину ствар која је исправна…Да се не би такав догађај поновио, вреди да свом детету прочитате сведочанство о том догађају. Нигде, на жалост, нисам нашла радио или ТВ емисију која је посвећена таквим темама. Све се “врти” једно те исто: забава, смех, ријалити програми – као да се ништа лоше не дешава у овом друштву.
И како је то већ раније много пута речено: СЛОБОДНО ДЕТЕ НЕ ТРПИ ОГРАНИЧЕЊА!
Живите дуго и напредујте!
Светлана Урошевић, vreme.je
