Драги момци, млади фудбалски репрезентативци Србије,
Хтео бих нешто да вам кажем, ако дозволите.
Вас ће у понедељак, у нашем Београду, дочекати маса народа, међу којима ће највећи број присутних бити људи чиста срца; то ће бити обични грађани, понижени, увређени и осиромашени људи којима је, у овом тренутку, ваш велики успех можда и једина утеха.
На жалост, у тој гомили, у првим редовима, биће неки ликови који ће покушати да се оките туђим, то јест вашим перјем, и да вашу победу представе као своју. То су бедници који немају својих победа и личних успеха, искомплексирани, мизерни и грамзиви, хајде да то сведемо на један једноставан придев – лоши људи. Предводи их свима вама добро познати лопов Караџић који се представља као председник фудбалског савеза. Држите се што даље од те битанге.
Молим вас и опозоравам да нарочиту пажњу обратите на човека са устима која подсећају на вагину (сви већ добро знате шта је то). Он је посебно опасан, јер је луд колико је покварен, а труо изнутра онолико колико је одвратан споља. Презива се Вучић и представља се као месија који ће спасити наш народ и државу. Одјебите тог скота. Отерајте га у мајчину, слободно.
Кад смо већ код вагина, да вам кажем и две-три речи на ту тему. Вас ће сада спопасти разне старлете (то се у моје време звало дроља), са напумпаним уснама и пластичним сисама. Нудиће разна задовољства, али вас молим да отерате тај олош. У вашим је рукама судбина целе ваше генерације и читаве будућности ове земље. Раскрстите једном за свагда са том кужном багром. Пронађите лепе, згодне и нормалне девојке и онда са њима водите љубав до миле воље, јер нема ничег лепшег и слађег на свету од праве љубави са правом женом. Таквих девојака има на сваком кораку. Срећем их свакодневно у парковима, на улицама; неке од њих раде по пекарама или пиљарницама и увек се топло и љубазно осмехују, показујући лепоту својих лица и душа.
Још нешто. Молим вас да одмах заборавите последњих четврт века нашег фудбала (уз дужно поштовање појединцима). Прогласите себе наследницима великана. Будите поносни што носите дрес којим су се некад поносили: Моша, Тирке, Милутинац, Рајко, Шеки, Милош Милутиновић, Џаја, Пикси, Мијат… Наставите тамо где су они стали, јер ви то можете.
Ето, толико; не бих вас више задржавао, знам да и сами све знате и да мрзите кад вам ми маторци солимо памет.
Хвала вам на свему.
Војислав Тодоровић, писац
