Вучица није ни сањала да ће младунче из њеног првог окота већ неколико дана након одбијања од сисе кренути у потрагу за храном.
Самостално, без поздрава, кренуо је сам кроз гудуре овдашњих планина да се пробија и њуши сочне трагове.Осматрао је сеоске трошне колибе и ослушкивао ономатопеје јаради и јагањаца. Виспрен, погледом одраслог курјака, клао је своје жртве и остављао их у ропцу да полако умиру. По први пут у историји десило да једној звери ловци не могу ништа. Појачана стража и учестале хајке сељана у засеоку Нови Вир нису имале никаквог ефекта. Вучић је своје жртве давио првим скоком. Сељаци су узалуд спремали клопку, јер он је увек нападао у њиховим тренуцима одмора. Исте ноћи умео је да нападне и по десет јагњади. Није спавао, нити се знојио, увек будан пред зору и спреман да нападне, читавих двадесет и четири часа биле су му отворене очи. И када би одмарао, то би био само привид.
Још увек није био вук, зрео и снажан, него вучић, али лукав и препреден, са јаким репом и пуним мишићима. Скакао је и на медведе, овце и јагњад, али на човека никад.Пред човеком, погнуо би главу и повукао би се до следеће прилике за напад. Чудно је било то, да су после извесног времена његове жртве заволеле сопствену смрт, па се дешавало да јагањци сами крену вучићу у сусрет, нудећи му врат и бело тело.
„Убити скота који нам направио штету невиђених размерабиће благдан за наше село. Много смо пропатили, више се не може даље“, чуло се испред сеоске кафане како се жали Јоле свињар.
Тако је Нови Вир прогласило ванредно стање, јер је у питању била највећа штеточина од када село постоји. Ангажован је био Божо Вучинић, најбољи ловац, родом из Пипера, који је имао најбоље керове и његова тајна ликвидирања вучића састојала се у специјалном карабину и посебној тактици. Њега су сељани посматрали као спасиоца. Све наде су полагали у њега. У питању није био плаћени ловац, јер Божи је мајка била родом из овог села, па је родољубље на крају одлучило.
Потрага је трајала неколико месеци. Узалуд су биле клопке и замке; Божо је вучића убио у дану када је почело његово коначно сазревање, када је од вучића полако прерастао у вука. Убио га је на спавању, када се и сам уморио од свог зверства и трагова крви које је остављао за собом.
Убијен и уловљен, са ранама по целом телу,увијен у крваво шаторско крило, изгледао је јадно и немоћно. Сви су сад гледали како бенигно изгледају његови застрашујући зуби и јака вилица која је месецима кидала сеоске јагањце.
„Не волимо да убијамо, али није било другог начина да се овај случај реши. Побогу, људи су почели да се исељавају“, као да је запомагао Миле Рековац, сеоски кавгаџија.
Метак којим је вучић убијен чувају сељани у посебној посуди. Натапају га ракијом и чувају као музејски експонент. У плану је оснивање сеоског туризма, а права посластица за туристе биће метак који је направио чудо.
Иза пропланака село тоне у дубок и миран сан, а у дну пртине лежи вучица и носи свој други окот. Из легла као да се назире безброј вучића чије време тек долази.
Фото: John Spade
