„Бојим се да је наше друштво стигло до неке тачке где је јако тешко поправљати ствари“, наводи академик Душан Теодоровић и каже да је друштво отишло уназад у многим елементима у односу на пре 50 година. „Последњих 35 година извршена је ‘шешељизација’ Србије“, оцењује професор и додаје да смо изгубили две важне ствари – морал и пристојност.
„Донета је једна прича која је у основи – примитивизам. Ја сам Србин, ово је мој град, ово је моја земља, али донет је великосрпски екстремни национализам. Кад кажемо „Београд је свет“ и Београд јесте био свет, ја се сећам – стајао сам у редовима за Фест по пет сати да купимо карте. Значи, култура је била нешто што је било јако важно у овом друштву… Позоришни фестивали, филмски фестивали, музички фестивали итд,“ каже академик оцењујући да смо раније имали суштински другачију земљу – у културолошком и моралном смислу.
Зато „да је неко“, почео би од васпитања јер, како наводи, данас му са 73 године нико никад у градском превозу у Београду није устао, што је било незамисливо кад је он био млад.
„У грађанском васпитању, у првом и другом разреду основне школе, у том предмету би биле – да сам ја неко – само вежбе, без теорије. Вежба да кажемо „добар дан“. Да кажемо „хвала“ и да кажемо „молим“, „изволите“, да придржимо девојци капут… Ја мислим да би ово друштво било боље“, рекао је Теодоровић у емисији Да сам ја неко.
Изгубили смо добре, храбре и паметне – највећа трагедија нашег друштва
Говорећи о стању у друштву, каже да је у августу врло тужно да се оде на аеродром у Сурчину, зато што тада тамо многе маме плачу поздрављајући се са децом која иду на неке мастере, у неке школе, а велики број тих клинаца одлази и – неће се вратити.
„Ја мислим да велике промене у овом друштву морају и могу да изврше људи који имају 35-40 година. Као што је био један Ђинђић, кад је покушао, он је био моја генерација, млађи годину дана. То су људи који би морали да изнесу, а њих немамо довољно. Немамо их, једноставно су отишли, не живе овде и то је велики проблем“, наводи Теодоровић.
Каже да је највећи део његових најбољих студената отишао из земље.
„Ја сам писао многима препоруке, тако да имам бивше студенте који живе и раде у Данској, у Финској, у Канади, у Америци, у Енглеској… Свуда. И то је по мени једна од највећих трагедија наше земље – што смо изгубили добре, младе, паметне, образоване и храбре људе. Јер је потребна храброст да човек сад направи неку велику промену у свом животу“, додаје Теодоровић.
„Мој бивши факултет не сме да ме позове на прославу, плаше се због Весића“
Говорећи о свом ангажману у САД, где је предавао на универзитету и постао професор емеритус, док у својој земљи, на Сенату, није добио гласове за тако нешто, каже да му је боравак у Америци био најлепши период професионалног живота. Међутим, ипак је решио да се врати у Србију, а сматра да му је, у професионалном смислу, то била највећа грешка.
И данас се бави својим послом – саобраћајним инжењерством, математичким моделирањем и решавањем проблема у саобраћају, раскрсницама – али „за своју душу“ – са двојицом младих наставника којима је био ментор.
На питање има ли шта што је направио а да је примењено у Србији, каже – не. „Једино што сам радио је примењивано у Америци, није ништа овде, никада… Зато што овде кад се каже „примена“, људи се баве неким рутинским пословима. Друго, пројекти, студије, инжењерски елаборати у Србији су у великој мери везани за корупцију… Обично инвеститори кажу – где је ту мој део и такве ствари“, каже академик.
Наводи да га на пример градски секретар за саобраћај, никад ни за шта није питао, додајући да и не зна те младе људе. „Али ја сам, с једне стране, био ангажован у борби против неког владајућег режима и сад они треба да зову мене… Па мене бивши факултет (Саобраћајни, БУ) не зове на прославу, јер се боје кад дође Весић да ја не будем присутан… То ми живимо“, наглашава.
Где су српски универзитети у односу на стране?
Теодоровић наводи да јавност у Србији не зна да српски универзитети уопште нису компатибилни са светским.
„Мислим да смо ми, па чак и на универзитету, делимично изгубили две по мени јако важне ствари, то су морал и то је пристојност. Те две ствари једноставно смо погубили негде, последњих 35 година“, додаје.
Друштво је, каже, отишло низбрдо у многим елементима: „Почев од тога да имамо преваранте – јесте тешка реч – људе који имају плагијате, лажне дипломе, фалсификате. Они воде ову земљу“.
Говорећи о српским универзитетима, каже да је од начина организације финансирања, избора научног кадра, подмлатка, система унапређења, система избора декана, ректора – све комплетно другачије у иностранству.
„Ми имамо српски модел и постоји светски модел. Не везујем га само за једну конкретну земљу, него за велику групу земаља. Е сад, кад бисмо ми хтели да применимо светски модел организације универзитета, то би било страшно болно у овој земљи. На пример, прво би се поставило питање да ли нам је потребно пет Медицинских факултета, да ли нам је потребно пет Машинских факултета, да ли Саобраћајни факултет треба да буде део Грађевинског или самосталан, да ли држава треба да финансира 400 будућих студената Политичких наука сваке године“, каже академик.
Истиче да не може да се напредује, а да се не иде да се учи код – бољих од себе. „На пример, у Словенији, када је неко доцент, ако хоће да буде ванредни професор, мора бар две године да учи занат и да буде на неком великом, бољем универзитету… А не да се донесе потврда из Подгорице или Бањалуке – ево био сам на пракси… То не, него да се научи занат и да се прихвате принципи професионалног морала“, закључује проф. Теодоровић.
Иначе, професор Теодоровић издао је трећу збирку песама под називом „Радионица за поправку облака“, а за његову поезију музику је компоновао и изводи је Никола Чутурило – Чутура. Академик каже да је у плану и турнеја – концерти и промоција његове поезије по градовима у Србији.
На Јутјубу је могуће пронаћи део песама, које читају глумице и глумци.
Foto Printskrin
Ј. П. П. Н1
