940
Српска православна црква и њени верници сваког 15. августа по јулијанском календару, односно 28. августа по грегоријанском календару, прослављају празник Успенија Пресвете Богородице, познат и као Велика Госпојина, када се према Јеванђељима Пресвета Богородица вазнела на Небо.
Пресвета Богородица, након што је била очевидац мука на крсту Господа Исуса Христа, њенога Сина, који ју је тада предао на чување Светом Јовану Богослову, и Његовог Васкрсења, поживела је још дуго у молитви ишчекујући дан када ће се придружити Сину своме. Када је време њеног упокојења било близу, јавио јој се Архангел Гаврило и благовести јој да ће за три дана да се упокоји, што је њу веома обрадовало, те је пожелела да још једном види све апостоле и поздрави се са њима. Жеља јој беше испуњена и када су се апостоли опростили од ње, предаде она своју душу Господу.
Ковчег у којем је Богомајка почивала пренели су, у пратњи мноштва хришћана, у Гестиманију у гробницу њених родитеља Светих Јоакима и Ана, док се миомирис из њега ширио.
Празник Успења Пресвете Богородице спада у ред Богородичиних празника и задњи је дан четрнаестодневног поста.
Празновање Велике Госпојине почело је од IV века у оквиру колективног празника Сабора Пресвете Богородице (26. децембар/8. јануар), а као самостални празник уведен је од VI века у Јерусалиму, по жељи цара Маврикија, који је 15./28. августа победио Персијанце.
У једном јерусалимском канонару из VII века пронађено је да је базилика у Гестиманији подигнута за време цара Маркијана била посвећена Успењу Пресвете Богородице.
Тропарь Успения, глас 1.: В Рождестве девство сохранила еси, во успении мира не оставила еси, Богородице, преставилася еси к животу, Мати сущи Живота: и молитвами Твоими избавляеши от смерти души наша.
(Тропар, глас 1.: В рождествје дјевство сохранила јеси, во успенији мира не оставила јеси, Богородице. Преставиласја јеси к животу, Мати сушчи Живота, и молитвами Твојими избављајеши от смерти души нашја.
Тропар, глас 1.: Рађањем си сачувала дјевство, а смрћу ниси оставила свет, Пресвета Богородице. Прешла си у живот, Мати Правог Живота, и Својим молитвама избављаш од смрти душе наше.)
Кондак Успения, глас 2.: В молитвах Неусыпающую Богородицу, и в предстательствах непреложное Упование гроб и умерщвление не удержаста: якоже бо Живота Матерь к животу престави во утробу Вселивыйся приснодевственную.
(Кондак, глас 2.: В молитвах неусипајушчују Богородицу, и в предстатељствах непреложноје упованије, гроб и умершчвљеније не удержаста, јакоже бо Живота Матер, к животу престави, во утробу вселивијсја приснодјевственују.
Кондак, глас 2: Не савладаше гроб и смрт Пресвету Богородицу, Неуморну у молитвама и у посредништву Неизменљиву Наду, јер је Матер Живота преселио у живот Онај Који се уселио у утробу увек девојачку.)
