Сезона слава је пред нама, а посебна пажња тада се посвећује славској трпези са којом се дочекују гости. Отац Предраг Поповић истиче да се славски колач не наручује у пекари, већ се меси домаћи, не слави се у ресторану, већ код куће и не мрси се кад је пост, јер је то, како сматра, шамар своме светитељу.
Отац Предраг Поповић за РТС објашњава да се славе у историји код Срба везују за период или дан у ком је одређена породица примила хришћанску веру.
„Рецимо, ако је породица примила хришћанство на дан славе, онда је најстарији члан узимао име неког светитеља на ког је примио хришћанство. Они који славе Михољдан, обележавају дан када је та породица примила хришћанску веру. Зато се и зове крсна слава, јер су чланови те породице на тај дан крштени“, наводи Поповић.
Када је реч о славској трпези, истиче да је у обележавању славе суштински важно поделити оброк са својим ближњима, а да би на дан славе свештеници са народом требало да траже опроштај.
„Када домаћин са свештеником ломи славски колач, то су обреди истоветни оним у цркви. Дакле, то је једна врста литургије. Послужи се жито и вино, а затим и трпеза“, каже Поповић.
Наглашава да је познато зашто су трпезе посне и мрсне, у зависности од тога када се обележава крсна слава, те да мешање мрса током посне славе не би требало практиковати.
„То је као да је неко ударио шамар свом светитељу. Рецимо, када верници на Никољдан, за време Божићног поста, послуже прасетину под изговором да гости неће да им дођу ако услуже посну трпезу одговор је једноставан: Они који не долазе на рибу, не треба ни да дођу на славу“, истиче отац Поповић
Свештеник Предраг Поповић напомиње да би се требало супротставити тренду поручивања хране и слављењу славе у ресторанима уместо прављења славског колача и трепезе код куће.
„Ми смо постали инстант генерација – и домаћини и домаћице – код које се изгубио компас, па се, ето, и славски колач меси у пекари. А славски колач треба да се меси светом водицом. Такав колач, какав год да је, представља нашу жртву. Света водица не треба да се просипа“, указује Поповић.
Онај који слави, како каже, мора да се помучи, жртвује.
„Домаћин, домаћица, сви – цела породица. Међутим, ако човек нема где, па мора у ресторану, није на крају битно ни где ће обележити славу, већ како. Ако се за славу пуши, свађа и прича о политици, то није суштина. У основи је важно да се окупи породица и подружи“, наводи Поповић.
Foto N1
