Овогодишња добитница НУНС-ове награде за етику и храброст „Душан Богавац“, заменица главног уредника агенција Фонет, за Досије говори о медијској ситуацији, о власти, о опозицији, о Кодексу новинару Србије, о етичном извештавању, о режимским и антирежимским медијима…
Мали је ово простор да се поброје све новинарске награде које је наша саговорница Тамара Скрозза добила протеклих година. Ваљда нема нити једне важније која није завршила у њеним рукама, сасвим заслужено. Рођена је у Сомбору, дуго година радила у недељнику Време, потом и за портал Цензоловка. Сада је заменица главног уредника агенције Фонет. Овогодишњу награду за етику и храброст „Душан Богавац“ има ипак извесну специфичност. Осим што Скроззино име по дифолту везујемо за етику и храброст, признање је добила у години када пролазијезивог „топлог зеца“ режима и режимских медија, оптуживана је малтене за тероризам, а свакако за угрожавање живота председника Вучића.
ДОСИЈЕ: Добијали сте и раније новинарске награде, али „Богавац“ долази у години која је била посебно тешка за вас. Шта вам због свих ових околности признање значи, да ли га доживљавате и као израз новинарске солидарности?
ТАМАРА СКРОЗЗА: Пре свега, награду посматрам као знак солидарности. Током кампање против мене имала сам велику подршку колега са свих страна. Много ми је то значило, сачувало ме у том лудилу. Награду доживљавам и као поруку медијске заједнице државном врху, првенствено министру информисања Дејану Ристићу и председнику Србије Александру Вучићу, који су били перјанице кампање. Дакле, солидарност, потом порука државном врху, а онда и нека врста награде за животно дело. Слободан Георгијев је то на неки начин и рекао на свечаној додели, у образложењу, да ову награду добијам као човек, а признања за новинарски рад већ сам раније добијала.
ДОСИЈЕ: Кажете да сте имали значајну подршку колега, да солидарност у нашој професији постоји. Но, да ли је увек и у сваком случају има у довољној мери?
СКРОЗЗА: Супротно увреженом мишљењу, мислим да солидарности међу новинарима има. Ми, међутим, живимо у ненормалним околностима да човек у неким приликама не зна како солидарност да искаже. Дешавало ми се, када је неки колега и колегиница био мета хајке, да не знам више шта да им кажем, како да изразим колегијалност и емпатију. На мрежама, на протестима, телефонским позивом? Не знаш, наиме, више да ли то има било какву сврху. Онда, тако слуђени и збуњени, понекад изгледамо као несолидарни. Солидарности има поготово у ситуацијама када је некоме угрожена егзистенција, када је неко изложен претњама, када је таргетиран у медијима. Само је питање како је исказати и како се организовати на адекватан начин да колегу или колегиницу одбранимо када је то могуће, или макар оснажимо, ако ништа друго. Много мање солидарности има када су у питању недовољно видљиве ствари. Многи новинари раде у околностима мобинга, злостављани су на послу, обесправљени су, има родних и других неравноправности, али ту не реагујемо, нисмо солидарни, напросто зато што не знамо све околности.
ДОСИЈЕ: Недавно истраживање организације Локал прес казује о особито тешкој и рањивој позицији локалних новинара у Србији. Они су непосредније изложени политичким притисцима, па и неким облицима насиља, а мање су у могућности да придобију заштиту јавности,за разлику од угрожених колега из великих центара. Како се њима може помоћи?
СКРОЗЗА: Колегама из локалних медија може се помоћи тако што ћемо их константо ојачавати и афирмисати. Ми из већих центара треба да учинимо све да буду присутнији у нашим медијима. Али, и да ми будемо присутни у њиховим срединама, те да им и на тај начин пружамо неку врсту ослонца. Људи у њиховим срединама треба да виде да стојимо иза наших колега, и то да стојимо у јединственом фронту. Дакле, колеге из великих центара треба да локалне новинаре зову у госте у емисијама које уређују. Зашто у прелиставањима штампе увек мора да буде неко велико и познато име из Београда, Новог Сада или Ниша? Може то да буде неко из мањег места, поготово неко ко је непосредно изложен притисцима. Такође, требали бисмо и ми чешће да одлазимо у локалне средине, да говоримо на трибинама, да гостујемо у локалним медијима, да и на тај начин исказујемо солидарност са њима. Много значи и лични контакт. Схватила сам да колегама из мањих средина много значи када могу са нама да се виде, да се друже, попију кафу, било где, на било којој страни света и Србије. Лични контакт их, на неки начин, ојачава и даје им веру да нису сами. А заиста и нису, колико год понекад деловало да сами воде своје битке. Сви смо ми, што би се рекло, у истом сосу, и свима нам над главом стоји иста секира.
Селектовање медија у Србији
ДОСИЈЕ: Да ли бисте генерално могли да селектујете новинаре и медије у Србији, у односу на политичке перформансе? Да ли је уобичајена подела на „независне“ и „режимске“ довољна да некоме са стране објасни нашумедијску сцену?
СКРОЗЗА: Постоји потреба да се медији у Србији разврстају другачије. По мени, они су или режимски, а већина их је режимска, или антирежимски, или професионални. Намерно правим разлику између антирежимских и професионалних, из простог разлога јер сви антирежимски нису истовремено и професионални. У неколико скандалозних случајева поједини антирежимски медији објављивали су најгоре бљувотине, које суправа брука за професију. Имамо и антирежимских медија који су контантно у сивој зони, на ивици поштовања етичких стандарда.
Постоје, наравно, и преклапања – медији који су и професионални и антирежимски истовремено. Режимски опет по правилу нису етички, односно професионални. Но, верујем да ни оваква подела медија људима са стране не би могла да приближи ово све што се код нас дешава. Ситуације су тако дуго бизарне и трагикомичне, да неко ко не живи ово зло сваког дана тешко може да их разуме. Тешко може да поима и шта се дешава у нашим медијима, и шта се, последично, збива у друштву.
ДОСИЈЕ: Вратимо се на нападе на вас. Наравно, нисте једини, већ смо о томе говорили. Многе наше колеге су мета напада режима, уз пратеће лажи, подметања и дехуманизацију. Шта су по вамаукупнициљеви тих јасно организованих хајки?
СКРОЗЗА: Кампањама власт убија више мува једним ударцем. Пре свега, дисквалификује се новинар који је на мети напада. Потом, дисквалификује се медиј у којем новинар или новинарка ради. Шаље се, такође, порука људима који мисле и говоре слободно или желе да мисле и говоре слободно – да то не чине или да добро размисле да ли ће то и по коју цену да раде. Код оних који су раније прошли “топлог зеца”развија се процес ретрауматизације. Нека врста стреса се јавља и код оних који нису били мета хајки, али постоји могућност да буду у будућности. Наравно, човек који је изложен нападима трпи тешке физичке и психичке последице. Не можете да останете имуни, колико год се трудили. Нема сумње, режим циља на живот, егзистенцију, добробит и здравље човека против ког покреће кампању. Но, много више од тренутних ефеката мене занимају последице које овакве кампање имају на будућност нашег друштва. Када све ово прође, ако икада прође, питање је ко ће се усуђивати да јавно говори оно што мисли. Вероватно опет само појединци који донкихотовски иду на ветрењаче. Јавно изношење мишљења и даље ће бити нешто што је непожељно, ненормално. А нормално је, да подсетимо, да постоји културни јавни дијалог у којем људи износе слободно своја мишљења и аргументе, било да су у питању они који бране или они који критикују власт и политичке и друштвене процесе. Плашим се да после ове епохе у нашој историји – тога задуго неће бити. Не само зато што су људи преплашени већ зато што је створена клима у којојсу слободан говор и слободна мисао нешто што аутоматски са собом повлачи одмазду или казну.
Укидање јавне дебате
ДОСИЈЕ: Када говоримо о дијалогу, подсетимо на то да представници власти већ деценију и нешто одбијају да говоре или учествују у емисијама „непријатељских“ медија. У чему је ту смисао, да ли то раде само због тога јер немају шта да одговоре на могућа провокативна и комплексна питања, или је циљ да игнорисани медији буду у јавности доживљени као пристрасни пошто немају „другу страну“? И да се генерално и на овај начин укинемогућност било какве јавне дебате?
Има ту свега помало. Један представник власти колеги је рецимо отворено рекао да не може да дође у његову емисију, јер би ту нешто морао и да каже.Избегавају, дакле,непожељна питања. Желе и да те медије представе као затворене, оне који негују једноумље. Такође, циљ им јеи да онемогуће било какву врсту јавне дебате. Али, има и додатних елемената. Покушавају, наиме, да обесмисле посао медија. Као новинар, ви би требало да – по старом новинарском језику – имате две стране, а сада је то немогуће, поготово када су политичке теме у питању. Из простог разлога, једна страна неће да разговара са вама. Говорим из сопственог искуства:на почеткуњихове владавине могла сам и да нађем неког напредњака да ми да изјаву или одговори на питања, а онда је уследила потпуна блокада. После извесног времена, осећате се као да сте у затвореном кавезу, вритите се у зачараном кругу са одређеним бројем саговорника. То је обесмишљавање улоге медија, њихово исцрпљивање. Није у питању само погубан начин политичког опхођења, већ је то и кршење Устава, треба и то имати у виду. Дискриминација новинара на основу медија у којем раде или некакве идеолошке припадности, стварне или претпостављене. Државни функционери, које ми плаћамо, и партијски функционери, које ми такође финансирамо, имају обавезу да поштују Устав и да се не понашају дискриминаторно. Узгред, бескрајно су занимљиви начини на који нас ескивирају. Има оних који вам се једноставно не јављају на телефон и не одговарају на поруке. Има и оних који кажу – да, да, све океј, баш бисмо волели, ценимо ваш рад, а онда вам откажу непоредно пре термина за интервју. Интересантно је да су и представници опозиције у последње време почели да примењују идентичне методе ескиваже.
ДОСИЈЕ: Да ли вам се чини да је циљ ове власти да укине јавну дебату у самом корену, да се због тога да рецимо од скупштине прави „ријалити“, како би сесуспендовалидијалог и размена аргумената?
СКРОЗЗА: Скупштина и медији нису једини од којих је направљен „ријалити“. Власт је од наших живота направили „ријалитије“. Наш живот је постао скуп бизарних активности којима покушавамо да премостимо сваки боговетни дан. Понекад помислим да нас све неко посматра и да се притом лудо забавља. Да, у скупштини и медијима обесмишљена је јавна дебата и размена аргумената, обесмишљена је слобода говора, обесмишљен је говор као такав.
Дијалог са влашћу
ДОСИЈЕ: Упоредо са свим о чему говоримо, већ дуго медијска и новинарска удружења улажу огромну енергију да кроз дијалог са државом и усвајање и измену стратешких докумената, закона и подзаконских аката – унапреде медијску сцену. Резултати су лоши, такорећи никакви, заправо,никада нам није било горе. Какав је ваш став, да ли из овог дијалога треба изаћи или наставити са њим?
СКРОЗЗА: Од почетка дијалога практично се залажем за његов престанак. Смисао разговора са овом влашћу престао је оног тренутка када је Сузана Васиљевић изашла пред Национални конвент и рекла да је Александар Вучић одлучио да се прави нова Медијска стратегија. То је било, ако се не варам, у априлу 2018. Пристали смо да у свему суделујемо не питајући се да ли је посао председника, који нема никакве уставне и законске везе са медијима, да одлучује када ће се израђивати стратешки документ, а његове саветнице да нас о томе обавештава.
Али, када смо већ ушли у све то, и када нам је то бесмислено потрошилотолико времена и енергије, хајде макар сада да прекинемо агонију. Заиста не видим смисао да настављамо дијалог: то је исто као да разговараш са џелатом који ти држи гиљотину над главом. Нема одиста никаквог смисла. Људи из врха државе, пре свега, не разумеју шта је улога медија и новинара у иоле демократском друштву, нити желе то да знају. Градоначелник Београда вређа новинаре, покушава да уређује медије, креира догађаје само да би привукао медије и новинаре које ће на том догађају напасти. Председница парламента прави филм у којем се отворено таргетирају новинари и новинарке. Имамо министра информисања који се, бар у мом случају, показао као главни распиривач прогона. Уместо да ме брани, што му је био посао, био је највећи и најгласнији нападач. Имамо председника који у сваком интервјуу нападне бар једног новинара. И о чему ми да причамо са тим људима?
ДОСИЈЕ: Каква је твоја процена деловања донаторске заједнице у медијској сфери Србије? Нема сумње да би без ње велики број независних медија одавно престао да постоји. Но, да ли можемо да укажемо и на неке грешке и пропусте?
СКРОЗЗА: Уз сву захвалност донаторској заједници, треба рећи да има проблема. Под један, изузетно је компликована администрација, како за подношење, тако и за надзор над пројектом и његову финализацију. Многи медији немају капацитета да администрацију спроведу на начин како се захтева, без обзира не силне школице и асистенције. Друго, они који надзиру реализацију пројеката врло често зарађују више него што пројекти коштају. То је ирационална организација посла, по мом мишљењу. Можда је ипак један од највећих проблема то што донаторска заједница најређе даје помоћ која нам је најпотребнија, а то је институционална подршка. Све се пакује у некакве пројекте, који су некада корисни и смислени, а некада потпуно лишенисмисла и никоме на корист, само да би се обезбедиле паре за институционално функционисање. Није ми јасно зашто се не прескоче непотребне формалности. Чујем такође да донаторска заједница не даје новац само медијима који се професионално баве својим послом, већ и режимским. Ако је то тачно, онда имамо велики проблем, не само финансирања него и разумевања медија. Но, тачно је да би без донатора професионални медији у Србији веома тешко могли да опстану.
Стање ствари са „нашим“ медијима
ДОСИЈЕ: За ваше име најчешће се везује Кодекс новинара Србије и вредности које проистичу из њега. Разлог за то је дугогодишњи ангажман у Савету за штампу, али и експертиза из ове области, као и јавно залагање за етичко извештавање. Знамо већ из истраживања у којој мери се овај документ „исмева“ у режимским медијима. Но, у којој мери су му привржени ови „наши“ медији? Већ смо нешто говорили о томе, али хајде да ствар продубимо.
СКРОЗЗА: Такозвани наши медији све чешће проклизавају и одлазе у сиву зону етичког извештавања, па чак и отворено крше новинарски кодекс. То се нарочито односи на “црну хронику”, посебно ако је тема на неки начин укрштена са политиком. Чим рецимо неко од осумњичених има везе са политиком, врата пакла се отварају и никаква правила више не важе. „Наши“ медији знају да крену у утрку са таблоидима, односно режимским медијима у „кликабилности“. А ту трку је тешко добити, јер насупротв вас су су они који уопште не поштују етичке стандарде, могу да раде што им је воља и имају довољно новца.Победа је увек њихова. Извештавајући о неким трагедијама током протеклих година, неки „наши“ медији катастрофално су кршили етичке стандарде.
Али, неки веле да се на режимску пропаганду мора одговорити малтене истом мером. Какав је ваш став? Како одговорити на моћну и свеобухватну режимску пропаганду?
СКРОЗЗА: Велики сам присталица ненасилне комуникације, са годинама све више. Навешћу стихове из химне бивше државе: Ми стојимо постојано кано клисурине! Е, то је прави одговор на режимску пропаганду, да стојимо „кано клисурине“ и да се строго придржавамо правила професије. Ако кренемо истом мером да узвраћамо, наше деловање ће бити само комично. Немамо пре свега новца, а са друге стране су експерти за кршење кодекса који располажу свим средствима овог света.
Мислим да их највише погађа када на њихову пропаганду одговарамо достојанством и пристојним понашањем, вољом и истрајношћу. Непоказивањем умора, који свакако осећамо. Непоказивањем исцрпљености, која свакако постоји.
Шта се деси „обичном човеку“ када чита таблоиде
ДОСИЈЕ: Дуго година сте анализирали кршење Кодекса новинара Србије у штампаним и онлајн медијима. То значи да сте морали свакодневно да ишчитавате све оне медијске појавности које човек не сме ни да отвори јер се плаши да нешто не искочи из њих и не уједе га. Иако сте професионалка, која има отклон од прочитаног, да ли је то ипак оставило трага на вама? Односно, шта се дешава „обичном човеку“ када свакодневно конзумира такве садржаје?
СКРОЗЗА: Поготово уколико конзумира више таблоида дневно, човеку се лако може догодити да постане њихова жртва. То значи да почне таблоидно да размишља и тако поима свет око себе. Док сам радила мониторинг таблоида, у сваком минуту сваког дана имала сам у глави најцрње могуће сценарије како би он могао да се заврши. Рецимо, ако дете крене у школу, ја имам у глави 16 ужасних сценарија у којем оно страда рецимо на пешачком прелазу или у школи. Уколико негде путујем, замишљам 20 начина како ћу на том путу погинути, доживети трагедију. Почнете да живите таблоидни параноидни живот. Плашите се свега, свако око вас је потенцијална опасност, вребају на вас, имају лоше намере… И то доживљавате не само читајући странице резервисане за „црну хронику“ него и оне политичке или забавне. Зато што таблоиди обесмишљавају нормалан живот, у њима је све банализовано, учињено бизарним, забавним за широку публику и истовремено – изузетно токсичним. „Обичном човеку“ може се десити да постане необично људско биће које ће живети заточено у наративима које су му задале новине које конзумира.
ДОСИЈЕ: Изађимо мало из Србије.Да ли вам се чини да етичко и професионално новинарство губи утакмицу и на глобалном нивоу, да не може ваљано одговорити на политичку, комерцијалну или какву год другу инструментализацију медија?
СКРОЗЗА: Пре неколико година уредник једног нашег таблоида речеда су новинарски кодекси “демодирани”. Ако су икада и били „демодирани“, а ја мислим да нису, стичем утисак да се професионални и етички стандарди у последње време враћају у моду. Одиста се понекад чинило да су професионални медији губили трку са комерцијалним и другим интересима медијских власника и посленика, али се ствари мењају. Видимо то по стручним конференцијама на којима се поново врло озбиљно расправља о етици. Преко ње се не прелази као преко неке нужне и досадне теме која је била потребна да сами себи изгледамо боље. Употреба вештачке интелигенције у медијима прате безбројне анализе етичке примене у контексту могућих последица. Види се то и по томе што је све мање ригидних тумачења јавног интереса, што се одустаје од релативизације етичких норми. Узмимо само пример „Ме Тоо“ покрета, који је усмерен против сексуалног злостављања и узнемиравања. Некритички су објављивана нека имена и пратеће информације, а накнадно се утврдило да су неке од јавних оптужби биле неосноване, те да су неки невини људи страдали. Када су медији видели да су погрешили, направили су пар корака уназад и стваримапочели да приступају много професионалније. То је само један од примера. Уопште ми се чини да се озбиљније приступа оптужбама за криминал и злостављање, јер је свима постало очигледно какве лоше последице може да има неетичко извештавање, односно оптуживање људи без озбиљне провере.
„Олд фешн“ и модерно новинарство
ДОСИЈЕ: Уобичајена је успоредба „олд-фешн“ и модерног новинарства, обогаћеног баскрајем технолошких иновација и могућности. Шта би по теби биле предности, а шта замерке једном од, условно говорећи, два новинарска приступа?
СКРОЗЗА: Као и у многим другим стварима у животу, мислим да је тајна успеха у паметној мешавини. „Олд-фешн“ новинарство је споро и непривлачно савременој публици. Али, ако је оно са друге стране засновано само на технологији, добијамо новинарство без душе. А мислим да сунашој професији потребне и душа и глава. „Олд-фешн“ приступ користити кад год је то могуће, а технологију када је то неопходно. Подаци, добро проверени, наравно да су веома важни, али хајде да одемо у причу која се крије иза података, иза бројева, иза математике, иза ексел табела. Много ми недостају текстови старог типа, на по десет страница, које могу са уживањем да читам, без милион података и табела. Да, подаци су неопходни, али текст мора да има и душу, причу, ток радње…
ДОСИЈЕ: За крај, у којој мери Кодекс новинара опстаје у новим „медијским пројектима“ који су, чак и ако нису политички инструментализовани, под притиском недвосмислено прецизне статистике, пре свега окренути „кликабилности“?
СКРОЗЗА: Да, многи нови пројекти искључују медијску етику, бар у извесној мети. Сретала сам се са предавачима који су заступали тезе засноване на непознавању општих места новинарског кодекса. У будућности, мислим, то неће бити одрживо. Напросто, након неког времена свако ко производи медијске садржаје, ко ради у медијима, ко се бави медијима, ко их анализира – закључиће да без поштовања етике ствар никуда не води или води у јако лошем правцу. Управо се професионалним стандардима и етичким кодексима брани суштина медија, оно због чега они постоје. А они су ту због јавног интереса, због истинитости, због грађана и друштва. Професионалним стандардима и етиком штитимо јавни интерес, штитимо интересе грађана, бринемо о човеку кога информишемо и о којем извештавамо. Штитимо човека као таквог. И у неким другим животним и професионалним дисциплинама, након много тога што доживиш, вратиш се на крају основама, односима са својим окружењем, базичном човекољубљу, базичном васпитању. Тако стоји ствар и у медијима. Све смо пробали – и ексел табеле, и вештачку интелигенцију, и рад са великим бројем података – али на крају ћемо доћи до основних поставки и питања зашто смо уопште ми ту. А од тог питања, па до професионалног и етичког новинарства, само је један корак.
Foto: Goran Srdanov, Nova/UM
Досије о медијима, Недим Сејдиновић Нунс
