Поводом смрти једног од највећих музичара са ових простора Владе Дивљана, огласио се његов пријатељ и некадашњи колега из групе ‘Идоли’ Небојша Крстић.
Већ два дана цела бивша Југославија опрашта се од ”вечног дечака” чувеног музичара Владе Дивљања. Поред многобројних колега и пријатеља од великог уметника, опростио се и његов некадашњи колега из „Идола”, Небојша Крстић.
Он је објавио опроштајно писмо на сајту Б92, у ком се осврнуо на њихов први сусрет. Писмо преносимо у целости.
„На првој години медицине осећао сам се очајно. Извађен из лежишта, у свету који ми је деловао хладан и непријатељски, ишао сам на вежбе и предавања, свакодневно, од тролејбуске станице на Чубури, Мачванском улицом до зеленог пропланка који је почињао рушевином од које ће касније настати Храм Светог Саве, а завршавао Небојшином. Тај комад пута била је и једина ствар која ми је тих дана деловала смислено у читавом мом животу.
У гимназији сам био штребер тако да ми није проблем било то што треба да учим огромне количине незанимљивог текста, али ситуација у којој сам бивао затваран у просторије испуњене стотинама непознатих људи који су бележили све што професори изговоре, били су узнемирујућа слика, чак и за мене. Ја сам, наиме, на време схватио да нема шансе да прочитам свој рукопис, па нисам ништа ни писао. Само сам слушао. И гледао око себе.
Тако сам запазио јако дебелу књигу Роја Медведева, са Стаљином на корицама, на клупи испред једне студенткиње недалеко од мене.
Стаљин ми је био једна од најинтригантнијих личности, а ни студенткиња, касније ће се испоставити да се зове Дубравка, није била неинтригантна, па сам те околности искористио да ступим с њом у разговор. Да не дужим, разговор се завршио тако што ми је Дубравка дала Стаљина на читање.
Прође једно месец дана. На вежби из хемије пита ме она да ли сам прочитао. Ја слажем да јесам. Објасни ми зашто јој је књига хитно потребна и издиктира ми адресу да јој је донесем тог дана по подне.
И буде тако. Нисам још ни сео за Дубравкин трпезаријски сто, кад се зачуло звоно.
„То је Влада, мој дечко, баш је супер да га упознаш“ каже Дубравка весело и одлази да отвори врата.
Није ми било јасно шта је супер у томе што ћу да упознам њеног дечка. То ми уопште није било у плану. Дочекам Владу резигниран.
И он је иста генерација као Дубравка и ја. Студира геологију. Али то му је, каже, онако. Иначе је „музикант“. Музичар, исправљам га. Не! Музикант. Има групу која свира на 6. спрату Београђанке. Група се зове „Мерлин“.
Нисам никада био у кафани на 6. спрату Београђанке. Мислим, чуо сам да постоји, али ту су ишли они из Осме. Ми из Прве ишли смо у „Марш на Дрину“ или у „Комуналац“, или у „Видинац“. Тачније, ишли су они који су ишли, ја ретко.
Онда се удубимо у оно што Владина група свира. То је, каже он, „некакав џез рок“. У разговору је имао самоироничан став којим је испољавао неповерење према штркљастом љубитељу Стаљина који седи у трпезарији његове девојке.
У то време, нажалост, нисам био музикант ни музичар, али био сам посвећени љубитељ музике. Као такав, био сам одушевљени присталица џез рока. Ту ми упаднемо у расправу о Чику Корији, Билију Кобаму и Џону Меклафлину који је тих дао гостовао у Београду, у Пинкију, све са Махавушну оркестром састављеним од индијских музичара. Констатујемо да смо били обојица. Лед међу нама почне да се топи.
Кажем да у последњих неколико месеци слушам и ову нову музику, панк, да имам неколико плоча и набројим које, убеђен да ће ме ово признање дискредитовати за даљи разговор, али, на моје изненађење, то се не деси. Влада се насмеје и дода да је нешто од тога чуо и да му то уопште није било незанимљиво.
Владимир, тако га је Дубравка ословљавала, имао је каубојске чизме. Тога се сећам. И имао је дужу косу од мене јер сам ја већ потакнут дахом промена почео да се шишам на кратко, машиницом.
Шест месеци касније, Срђан и ја резимирамо ситуацију око наше новоталасне групе. Бубњар нам отказао јер уместо бубњева жели да купи скије. Гитариста нестао у виду ластиног репа. Каже Срђан, има једног другара, из разреда, тај је имао групу, али сад нема јер су неки отишли у војску. А он има, каже, гитару и подрум за вежбање звучно изолован картонима од јаја.
Како му се звала група, питам. „Мерлин“. А он? Влада Дивљан. Знам човека, кажем. Позовемо га да се нађемо већ сутрадан увече, код Санде на журу у Добрачиној улици.
И нађемо се. Остало је историја.”
(B92/Blog)
