Окупациона власт преко својих медија обзнанила је какви су јој планови за васколику Србадију. Ништа страшно: ми да се стиснемо уз дувар, да се смањимо ко две банке у џепу, а да се рашире Шиптарија и Балиленд.
Наравно, све то у оквиру Европе, која не зна за границе, осим ако то нису она на Дрини и она према отетој, а светој српској земљи.
Не видим да се неко из Београда огласио тим поводом, сем што је Врховно Шунтавило позвало на јединство. Каже, маните се леба и с леба, струје и пореза, отаџбина је у опасном кругу, сколило нас са свих страна: Брисел, Ангела, па Сребреница, сви нешто траже, а и да имам – одакле ми?!
Лако је било српској мајци, Милану Недићу, он је знао да ће Швабе да изгубе рат, па му није тешко пало што су му његови скинули главу. А, шта да ради наш Великомученик Многовенчани кад се крај власти данашњих окупатора ни не назире?
Шта су пишљиве четири године рата, такорећи један просечан мандат, према годинама мука стешњених између сурових газда и поквареног народа?
Био мислити док није било доцкан, сад се ‘ватај за уши и играј пипиревку, и ми с тобом, кукала нам мајка. Вежбај тужно лице за Поточаре. Смишљај како ћеш Великом Милораду да саопштиш да гвоздени окупатор у плишаним рукавицама мисли да би било боље да се више не виђате.
Кад једном гаће запну за тарабу, назад више нема. Изређа се свака сила, а уз силу и свака шуша која би да се окористи над гологузаном. Као оних дана кад су нам прађедове, голе, босе и крваве, умлаћивали чекићима у албанским забитима, да не би трошили метак на Шкије.
Сад, кад пригусти, моћи ћемо ауто-путем Боре и Рамиза, Брозе и Енвера, Вучка и Раме, од Београда до Драча, да се не ломатамо преко Везировог моста одакле су у бездан, оних дана, падали људи, коњи и волови.
Врховни Мученик води нас за улар ивицом амбиса, само је питање дана кад ћемо ђутуре у три мајчине, с њим у пакету.
Окупациона власт ужурбано отима што се отети може, бојећи се да њеним намесницима неким чудом власт не исклизне из руку и допадне неком паметном. Па да тај други каже, као мајор Курсула: Чек, чек мало, братац, па не може у Србију тек тако да се упадне!
И онда – ком опанци, ком обојци. А не овако, јадно и бедно, издајнички и слугерањски, кад свака немушта реч кобајаги отпора излази стидљиво, као пувањак из поцепаних гаћа.
Капетану Грујовићу недавно су из Дежеле послали (поштом!) оптужницу за, пази сад, ратни злочин. Дотични је 1991. године, мада тада обичан старији водник, упркос неспособном врху војске, одбранио складиште горива Мокроног.
Није много филозофирао: прво је упуцао издајника, команданта складишта, потом око себе скупио чету голобраду, али одабрану и зликовцима у Љубљани (међу којима је био и Вођи тако драги Јелко Кацин) поручио: испалите само један метак и пола Словеније лети у ваздух!
Сиктали су, режали, слали му емисаре, уцењивали женом и децом, проглашавали лудим…
Џаба.
На крају је извукао и војску, и оружје, и гориво. А, данас, 24 године касније, из родног Чачка писцима оптужнице поручује: можете једино да ме цимнете за ону ствар, а мене на суду нећете видети.
Е, тако се то ради…
Грујо је данас могао да буде угледни словеначки првоборац, што му је нуђено, али је он изабрао мршаву српску пензију, у коју су га отерали као многе неподобне.
Он није пристао да га згази чизма новог нацизма, образ му је чист и савест мирна.
А вама јајарама – нека је на част.
Милан Јовановић, Вести
