Седење по баштама угоститељских објеката је ритуал којег се не одричемо. Странци се запрепасте када у сред радног времена виде пуне кафиће и ресторане.
И КАД је тешко, ту је кафа. Она што се испија натенане, у башти кафића. Странци би рекли – српска посла. Са том мишљу се враћају у своје домовине, истовремено шокирани и одушевљени што су у Србији кафићи пуни чак и у току радног времена. Стандардом живота не можемо да се похвалимо, па је то један од разлога због којих се увек питамо – како је могуће да се за кафу увек нађе новца, али и времена. Социолог Милица Којић каже да је одговор више него једноставан – Срби воле да се друже, расправљају, читају новине, размењују аброве, псују због политике и поверавају једни другима – уз црни напитак.
– Седење по кафићима је ритуал којег се не одричемо колико год били у гужви или у шкрипцу са новцем – каже саговорница „Живота плус“. – Туристима понекад делујемо као чудаци или нас олако окарактеришу као нераднике који по цео дан само кафенишу, али када мало боље упознају наш менталитет, то им постане симпатично. Схвате да то нема везе са доколицом и беспосличарењем, него са начином живота. Чак нам и завиде када нас виде онако опуштене, упркос свим недаћама које нам се дешавају. Њихов ментални склоп, међутим, није на то навикао, али се труде да нас, тих неколико дана колико су у Србији, испрате у испијеним кафама. Биле оне домаће, нес или еспресо. Важно је да добро мирише.
Баште кафића су, чини се, најпуније у престоници, мада ни мале средине не заостају по том питању. Столице се износе са првим лепим данима и уносе тек када крену озбиљне јесење кише. У том периоду се одвија читав један паралелни свет, наизглед сачињен само од испијених кафа, али оне заправо разоткривају наш менталитет. Па и шарм.
– Друштвеност је одлика нашег народа. Ми волимо да се дружимо на отвореном, уживамо да уз кафу меркамо пролазнике, коментаришемо ко је шта обукао, да се хвалимо сакупљеним трачевима, кињимо јунаке ријалити програма који су упропастили наше друштво, деградирали систем вредности… Ту смо „без длаке на језику“, јер се најприродније опустимо, па и дамо себи одушка. После тога можемо да се вратимо послу, породици, рачунима… У кафићима се види и ко је џек, а ко шкртица. Зна се ко се никада не лати новчаника, а ко воли да части – каже саговорница.
Она подсећа и да је кафенисање традиција коју негујемо. Кафана је, зна се, одувек имала посебно место код Срба, знало се да се ту о много чему одлучује и много тога решава. И нису само књижевници и политичари седели за кафанским столом, него и обичан свет. Она је била и извор инспирације и место на којем су сви могли да се на тренутак изместе из свакодневице и уживају у малим стварима.
Т. Лош, Новости
