– Тешко нам је да изговоримо њихова кинеска имена, па свако дете прекрстимо. Поред Монике, до сада смо имали Нину, Невену, Вука, Милу – прича дадиља Милица Стојановић
Њих мајке доје само 31 дан. Онда их преузимају жене које их чувају све док не стасају за школу. Реч је о тек рођеним бебама Кинезима чији су родитељи ухлебљење нашли у Србији, тачније у новобеоградском Блоку 70.
Док они, мање платежни Кинези, тек рођену децу шаљу у Кину где о њима за симболичну накнаду (око 50 евра), брину дадиље, они савеснији и солвентнији своју децу поверавају бебиситеркама у Београду код којих углавном остају све до поласка у школу.
Они који су се боље снашли, чак ни тада…
Међу првима које су прихватиле да чувају мале, тек рођене Кинезе, су Милица Стојановић (28) и њена мама. Оне се тиме баве већ 14 година и тој деци нису обичне дадиље. Она код њих живе од другог месеца, па све до поласка у школу.
– Пре 14 година, мама је на згради видела оглас преко кога Кинези траже некога за чување деце. Отишла је у породицу и чим је видела ту малу, тек рођену девојчицу, заљубила се у њу. Она је остала код нас све до поласка у школу. Тако је све кренуло. Временом, укључили смо и људе из своје околине за које смо могли да гарантујемо да су поуздани. То није ни налик послу дадиље када чуваш нашу децу – прича Милица за Телеграф.
Прва кинеска беба која је дошла у њихов дом имала је само месец дана. Опремили су собу адекватним намештајем и преузели бригу о њој.
– До тада ју је мајка дојила, а код нас је стигла након прве вакцине. Мама и ја смо све наставиле да радимо, као да је наша. Родитељи сврате у време купања или викендом. Доставе нам све што је потребно – храну, пелене и остале ствари. За свако дете добијамо по 400 евра месечно. Касније када деца порасту, ако родитељи не могу да дођу код нас, ја их одведем код њих у тржни центар.
Свако дете доласком у породицу Стојановић добије ново, српско име.
– Првој девојчици коју смо чували дали смо име Моника. Њена старија сестра звала се Сан-Сан и већ је била у Кини. Тешко нам је да изговоримо њихова кинеска имена, па свако дете прекрстимо. Поред Монике, до сада смо имали Нину, Невену, Вука, Милу, а сада имамо Новака и Хану.
Управо је Новак једно од малобројне деце кога нису послали у Кину у интернат када је напунио шест година. Родитељи су га овде уписали у интернационалну школу.
– Новак је сада код маме и тате од понедељка до петка. Код мене је током викенда и распуста. Воли он и њих и мене, али мислим да мене воли мало више – поносна је Милица која чак тврди да Ноле мало и личи на њу.
– Имали смо проблем кад је пошао у школу. Он је један од оних који је остао овде. Цела породица се доселила у Србију, довели су и три ћерке. Њима је овде боље јер могу да имају више деце. У Кини само једно. Не знам како бих поднела да ми и он оде.
Управо оно што је најтужније су растанци, за свако дете се вежу као да је њихово…
– Понекад их контактирамо преко Скајпа, али ја немам снаге да причам са њима. То ради моја мама. Интересантно је да много брзо забораве српски, док кинески језик лако уче уз оно мало времена што проведу са родитељима. Много сам била везана за Милу. Она је код мене била 16 месеци. Требало је да остане четири године, али само су једног дана дошли и рекли да путује за Кину. То је био шок за мене. Отишла сам да је испратим, од стреса који сам преживела почела је да ми опада коса. Она је била прва коју сам ја самостално чувала, дошла је код мене са 31 дан. Иако је била мала кажу да је баш тешко поднела растанак. Звала ме је мама. Код мене јој је порастао први зуб, направила је прве кораке… Сада сам много везана за Новака који је код мене шест година. Он је дошао са 35 дана.
Како каже, у кући је углавном по двоје деце. И сада је тако.
– Наш услов је да децу гајимо на наш начин. Учимо их српски, једу српску храну, друже се са нашом децом. Иако људи имају предрасуде, углавном су лепо прихваћени. Код неких одмах, код неких касније. Иако су мало зачуђени када ме виде са Кинешчетом, нисам имала до сада неких непријатности, изузев што ме стално питају да ли ми је муж Кинез – прича Милица кроз смех.
Каже да иако јој није јасно како и којим чудом, али упоредо са српским лако пропоричају кинески. Такође, када оду брзо забораве српски.
– Било ми је чудно и страшно што остављају тако малу децу, али су ми објаснили да су и они тако одрасли. Рано се одвајају од родитеља и чим заврше школу почињу да раде. Мислим да је мој посао хуман, јер ја им поред осталог дајем и љубав коју немају од својих родитеља.
Да језик забораве лако, али не и њих, Милица илуструје кроз пример мале Монике.
– Моника није била дуго у Србији. Дошла је код нас пре две године и када је ушла у стан сећала се свега где се шта налази, али није више знала ни реч српског.
За своје послодавце Кинезе, Милица има само речи хвале.
– Веома су коректни, штавише много су нам помогли. Када ми је отац умро дали су нам унапред новац који им враћамо по мало од плате. Идемо на море заједно, славимо празнике, њихове и наше нове године. Обожавају сарме. Заједно прослављамо и рођендане. Моји пријатељи су их супер прихватили и чак нам помажу да их чувамо. Деца су потпуно другачија од наше. Скоро никада не плачу. Хану за ово време од када је код нас нисам чула ни једном да је заплакала. Као да су испрограмирана. Родитељи су са нама када се разболе, када треба да се вакцинишу. Имамо лекара који нам долази кући по потреби. Хтели смо да отворимо специјализовани вртић, али процедура је свише компликована.
Милица каже да су у једном тренутку желели да одустано од овог посла.
– Велики је емотивни ударац када деца оду. Али буквално су нас молили и инсистирали да ми преузмемо бебе јер су нас сви препоручивали. Али деце је све мање, ваљда због кризе. А и ове године они не рађају децу, по њиховом веровању година овце није добра за то.
Марија Мајсторовић Лучић Телеграф
