„Жицање“ на улици, у аутобусима, испред цркава…Једнима је то преживљавање, а другима – бизнис
ПРОЛЕЋЕ на моје рамееее слећеее, ђурђевак зелени свима осим мениии. Еј коме сада моја драга на ђурђевак мирише, мени никад вишеее… Стихови наређани тек толико да стају између две станице на линијама градског превоза у пратњи дечије хармонике, по којој тамбурају промрзли прсти испод расечених рукавица. Након склепане песме испред путника појављује се невино, неретко прљаво лице испред кога трепери отворена сићушнa шака. И не говори, само чежњиво гледа бесперкорно чистим очима.
Овај призор затећи ће вас готово свакодневно на линијама које даноноћно крстаре градом. Дечије „жицање“ само је један од видова просјачења, којим се бави стотине сиромашних становника српске престонице. Једнима је то једини начин преживљавања, другима живот који се породично наслеђује, док је „лажним“ просјацима то озбиљан бизнис којим себи обезбеђују лагодан живот, па чак и смештај у хотелима.
Склупчани на плочницима, по снегу, киши, кијамету, такозвани „прави“ просјаци најчешће је беда и немаштина натерала да моле за милост пролазника. Њихови вапаји утишали су се под налетом још јаче кризе, па за који динар чекају у тишини или иза натписа: „Помозите. Немам за лекове“, „Бог вам дао здравље“. Оваквих животних судбина највише је у самом срцу престонице, али и на прометним аутобуским стајалиштима.
На здравље и срећу најчешће се позивају и мајке са децом у наручју, које о већим црквеним празницима дочекују вернике испред храмова. Свакодневно, оне се могу срести и дуж пешачких зона, тражећи новац за храну деце, које за собом вуку оскудно одевене и током зимских дана.
За око пролазника, најтежи су призори лица који фингирају, или заиста имају неки инвалидитет. Због сажаљења и милостиња је већа, па ови просјаци дневно добију и по 5.000 динара. Зараде су и више, ако се склопе коцкице: леп дан и датум у месецу, када најчешће лежу пензије и плате.
Ни возачима омражено прање шофершајбне на семафорима, „уваљивање“ ружа на улицама, продаја папирних марамица за „колико даш“ нису далеко од просјачења. Додуше, помало софистицираног начина за изнуду ситног новца на улицама Београда.
УЧЕ ОДМАЛЕНА
ПРОСЈАЧКОМ занату од малих ногу уче се многа деца ромске националности, који касније за своје родитеље или богатије газде просе на улицама. У почетку заједно иду „на посао“, да би касније малолетници могли самостално да остану на улицама и зарађују за породицу.
ЛАЖНИ МОНАХ У ЦЕНТРУ
ИЗА натписа „Помозите болесном монаху“ на улазу у Кнез Михаилову, према подацима полиције, стоји „лажни“ монах. Наиме, реч је о човеку из унутрашњости Србије, који је пре неколико година рашчињен у манастиру, након чега је дошао у Београд.
Њега су неколико пута пријављивали грађани, тврдећи да је недопустиво такво понашање „божјих људи“, док би му други ипак у монашку капу спуштали новце.
К. МАЛЕШЕВИЋ Новости
