Логиком оних који инсистирају на томе да „жене имају право да раде шта год желе са својим телом“, требало би легализовати и трговину унутрашњим органима, што је забрањено у свим земљама света
Све разлоге које поборници легализације проституције истичу у њену корист, они који јој се противе побијају убедљивим контрааргументима.
Замислите ситуацију у којој се са својих 25 година и факултетском дипломом јако обрадујете позиву Националне службе за запошљавање, чија вас радница обавештава да има једну пословну понуду за вас, а онда и саопштава да је реч о позицији проститутке у једном “угледном” борделу, који испуњава све законске критеријуме за легалан рад, а држави уредно плаћа даџбине.
Имали бисте загарантованих 40 радних сати недељно, социјално и здравствено осигурање – те обезбеђену пензију – и могућност борбе за своја радничка права у оквиру Синдиката проститутки Србије.
На крају оваквог разговора, подсетили би вас да у случају да одбијете ову регуларну пословну понуду, губите место на евиденцији Бироа, будући да њихова пословна политика искључује избирљивост кандидата.
Ако вам се чини да је ово нереална идеја или некаква шала, требало би да имате на уму да би ово било могуће када би проституција била стављена у ранг легалног посла.
Управо то се догађа у Немачкој, у којој је, након легализације проституције, у неком моменту понестало проститутки у борделима, па су њихови власници девојке за рад почели да траже преко – а кога другог него – Завода за запошљавање.
Жене до 55 година старости, која се одбијале посао, губиле су сва права и накнаде из Завода.
И ту је само почетак.
Насупрот убеђивањима оних који сматрају да проституцији није место у црној зони, ни аргументи о обавезним и редовним здравственим прегледима, као ни приливу новца од секс-пореза у буџет – не стоје.
Осим што се у нашем здравственом систему чека недељама и месецима на прегледе, чак и кад умирете, скоро је немогуће да би проститутке биле подвргаване редовним лекарским контролама, како би се спречило ширење заразних болести, на челу са ХИВ-ом.
Након легализације најстаријег заната, у Холандији се евидентирало се само 100 проститутки, док се њих тек 30 учланило у синдикат. Легална цена сексуалних услуга укључује најам бордела, лекарске прегледе и порез, па су, самим тим, трошкови проституције где је она легализована већи. Муштерије због тога траже јефтинији секс, па опет цвата илегална проституција.
Још један од података је да новац потекао од пореза које плаћају учесници проституције сачињава укупно 5% од државног буџета холадске владе; секс индустрија порасла је за 25 посто, а трговање страним женама чак за 80 посто.
Осим тога, Холанђани све више одлазе у Латвију, па чак и афричке земље, где су у понуди и дечаци и девојчице, јер им оно што је сада доступно у њиховој земљи ње занимљиво.
Негативне последице легализације показало је и истраживање шкотске владе, спроведено 2004. године, у ком је направљена компарације Шведске, Холандије, Аустралије и Ирске, према чијим је резултатима легализације
проституције резултирала порастом трговине жена и деце из других држава, сексуалног злостављања деце, као и насиља над женама и организованог криминала.
Противницима легализације најближи је став да би увођењем проституције у легалне токове држава постала саучесник у деградацији друштва и највећи макро, против којих би, по природи ствари требало да (настави да) се бори.
Логиком оних који инсистирају на томе да “жене имају право да раде шта год желе са својим телом”, требало би легализовати и трговину унутрашњим органима, што је забрањено у свим земљама света: колико год морална схватања била релативна, недопустивост трампе делова људског организма за новац никада није доведена у питање.
Искуства Холандије, Немачке и Аустралије говоре да се легализацијом проституције није помогло женама, већ њиховим сводницима, који озакоњењем постају легални бизнисмени. Њена легализација, дакле, не само да не би заштитила проститутке, већ би отворила додатан простор за њихову злоупотребу.
Теза на коју би требало пребацити фокус са пореза на секс је дужност (која би ваљда требало да буде и њен виши циљ) државе да код народа развија свест о томе да је проституција кршење људских права.
Још један занимљив приступ овој проблематици је и онај који је имала Шведска, чије законодавство окривљује купца секусалних услуга, а не проситутку.
Нови српски Закон о јавном реду и миру увео је по први пут кажњавање оних који плаћају за секс, али су на тај начин они и проститутке стављени у исти кош.
Шведски резон, пак, био је то да се “фаворизовањем” проститутки да могућност да затраже помоћ од владиних организција, будући да се оне сматрају жртвама, а не криминалцима.
Према логици ствари и основама тржишне економије, када је купац сексуалних услуга означен као онај који крши закон, онда ће и потражња проституције бити знатно мања, јер без потражње нема ни понуде.
Међутим, Шведска је овако успела само да доведе проституцију на ниво стагнације, а ефекти су биле другачији од очекиваних: шведски закон довео је до секс-туризма у земљама у окружењу, у којима је проституција легална.
Док се сучељавају различита мишљења на ову тему , а законска решења дају многобројне (не)очекиване последице у пракси, намеће се један недвосмислени закључак: проституција се не може искоренити – што доказују векови који су иза нас – а законом се не може ставити под контролу (или барем не значајно), због чега би се требало вратити на почетак приче, а то је главна улога и смисао сваке државе: да сачува своје грађане и, ако већ не може да их оплемени, спречи њихову даљу деградацију.
Јована Бабић Телеграф
