На избеглички пут од Истре до Ужица Веселинко Мрваљевић (61) кренуо је из гомиле покојника – бегом кроз узани прозор ријечке капеле у којој је већ био проглашен мртвим.
Срећа његова што се са оног света вратио пре него што је на њега дошао ред да га мртвозорници стрпају у хладњачу, где се чувају лешеви.
Средином седамдесетих, прича Веселинко, из родне Инђије преселио се на север Јадрана. Радио је тамо, срећно живео и кућио се у Ријеци. А онда су дошле деведесете. У Истри се није пуцало, али се дух рата и те како осећао.
– На ријечкој марини зауставила ме је и легитимисала хрватска полиција. Показао сам документа оверена СФРЈ печатом, али су они дрско тражили исправе њихове нове државе. Држао сам до тога да сам Југословен, да не признајем независну Хрватску и да ме рат не занима – прича Веселинко за „Блиц“.
Југословенство га је скупо коштало. Један ударац кундаком у главу, други, трећи… Мајку српску, четничку… Пендрек по леђима… Пре него што је утонуо у несвест, чуо је команду: „Мртав је, носите га“.
Следеће чега се сећа је хладноћа лименог стола и чаршава којим је био прекривен.
– Пробудим се, придигнем, погледам лево-десно, схватим да сам у капели. Око мене лимени столови и на њима исти они бели чаршави каквим сам и ја био прекривен. Испод њих су вириле укочене руке и ноге – каже Веселинко Мрваљевић.
Колико је био међу покојницима – не зна, тек сећа се да се једва придигао од болова задатих пушчаним кундацима. Међу људима, а нигде живе душе.
Кренуо је ка једним вратима – замандаљена. На друга – иза њих хладњача са мртвацима.
– Једини излаз било је прозорче „педесет са педесет“ на два метра од патоса. Извукао сам се некако рукама до окна и осмотрио. Некаква канцеларија… У њој су седеле две жене… Миц по миц, као паук уз зиде, што тише да ме не чују, као црв сам се измигољио кроз прозор и скочио пред њих. У исти мах су погледале у мене, па унезверене једна у другу. Онесвестиле су се у секунди. Изашао сам из канцеларије и кроз болнички круг одшетао кући – вели он.
Тражећи одбеглог мртваца убрзо су на његова врата закуцали Туђманови редарственици. Објашњење је било: „Ово је демократска земља, не можеш ти мртав да побегнеш“.
После неколико недеља тамновања, предат је Црвеном крсту посредством којег је прешао у Србију.
Веселинко годинама преживљава од дрангулија које на картонској кутији продаје на ужичкој пијаци. Сам себи је наденуо надимак Србија. Знају га Ужичани по вуненим чарапама и неуредној седој брадици усуканој у један струк.
– Дуго сам живео у избегличком кампу у Бранешком пољу под Златибором. Временом сам нешто зарадио и недалеко одатле купио кућерак. У Ријеци су ми мајка, брат, сестра, али ја тамо за ове две и по деценије никад нисам отишао – прича „бивши покојник“.
Живот као филм
Веселинко је 2012. био маскота Југосло-венског позоришног фестивала у Ужицу. Изнад главе човека у ритама, окруженог бувљачким асортиманом, на плакату је стајао наслов: „Овај живот не вреди пуно, али ништа не вреди као овај живот“.
– Обећали су из позоришта да ће ми платити, али уместо пара дали су ми комплет карата за Фестивал. Поклонио сам их. Шта ћу ја у позоришту кад сам преживео филм – резонује Веселинко Мрваљевић.
Владимир Лојаница Блиц