Православни верници данас прослављају велики празник посвећен Преподобној мати Параскеви (грч. Παρασκευή – петак), у народу званој и света Петка, која је била равноангелска светитељка српског порекла, заштитница жена, болесних и сиромашних.
Преподобна Параскева се родила у граду Епивату, који се налази на обали Мраморног мора између Силимврије и Цариграда, у Тракији, средином Х века у имућној и побожној породици. Њени родитељи су већ имали старијег сина Јевтимија, који се млад замонашио и касније је постао епископ Мадитски (989 – 996).
Побожно је одрастала Света Петка и још као девојчица помагала је сиромашнима, а када су јој родитељи умрли, жељна подвижничког живота и угледајући се на животе светитеља, посветила се и сама посту и бдењу. Убрзо је напустила родитељски дом да би отпутовала у Цариград и обилазила тамошње светиње, где је сретала ревносне подвижнике од којих је добијала драгоцене поуке и по чијем је савету отишла да живи у Ираклијско предграђе при цркви Покрова Богородице. Ту је провела наредних пет година у молитвама, посту и сузама.
Отпутовала је, затим, у Палестину да се поклони светим местима, освећеним Спаситељевим животом, и настанила се у Јорданској пустињи, где је провела равноангелски живот подражавајући Боговидца пророка Илију и Светог Јована Крститеља и хранила се једино пустињском травом у малим количинама само по заласку сунца.
Живела је Света Петка дуго година у пустињи, молила се и подвизивала, а једне ноћи током молитве угледала је ангела Божијег у облику пресветлог младића, који је дошао и рекао јој је: „Остави пустињу, и врати се у твоје отечество; потребно је да тамо предаш своје тело земљи, а душом да се преселиш Господу.“
Покорила се небеској вољи и, радосна што ће се ускоро разрешити тела, али и тужна што се растаје од пустиње, кренула је у своје отечество и допутовала је у Цариград, где је ишла до цркве Света Софија и цркве Пресвете Богородице у Влахерни, па се поклонила чудотворној икони Богомајке и отпутовала је у Епиват. У Епивату је поживела још две године живећи исто као и у пустињи, све време у труду, посту и молитви, а када је дошло време њеног одласка к Богу, усрдно се помолила за себе и за сав свет и тако у молитви предала је своју блажену душу Богу. Њено тело су сахранили по хришћанским обичајима, али на гробљу за странце, јер никоме није рекла одакле је.
Много година касније близу места где је сахрањена Преподобна Параскева на стубу се подвизивао у молитвеном тиховању један столпник. Таласи су у близини избацили тело морнара, који се разболео и умро, и од његовог тела се ширио јак смрад и било је немогуће ићи тим путем. Нико није могао више трпети тај смрад, па ни сам столпник, који је сишао са стуба и наложио је неким људима да ископају дубоку рупу и сахране морнара. Људи су копали и наишли на нетрулежно тело, које лежи ту у земљи, али како су били прости нису на то обратили пажњу и нису схватили, па су међусобом говорили: „Када би ово тело било свето, Бог би то открио преко било каквих чудеса.“ Поново су затрпали нетрулежно тело земљом и бацили су и морнарево тело преко, па су отишли својим кућама и касније те ноћи један од њих, који се зваше Георгије, молио се Богу пре одласка на починак и пред зору је заспао, када му се у сну јави царица, која седи на пресветлом престолу, а око ње стоји мноштво светлих војника. Георгија је обузео страх и пао је на земљу, јер није могао гледати тај сјај и лепоту и један од војника га је узео за руку, подигао и рекао му је: „Геогрије, зашто тако омаловажавате тело Преподобне Параскеве и погребосте поред њега смрдљив леш? Сместа извадите тело Преподобне и положите на достојном месту, јер Бог хоће да слишкињу Своју прослави на земљи.“ Тада и та светла царица рече Георгију: „Похитај те извади моје мошти и положи их на часном месту, не могу више да трпим смрад онога леша. Јер и ја сам човек, и постојбина је моја Епиват, где ви сада живите.“
Исте ноћи такво виђење је имала и једна благочестива жена по имену Јевтимија. Сутрадан су и Геогрије и Јевтимија испричали шта им се указало и када је народ чуо сви су са свећама похитали и ископали са страхопоштовањем мошти Преподобне Параскеве, које су свечано положене у цркви Светих и Свехвалних Петра и Павла у Епивату. Молитвама Преподобне Параскеве многи болесници су исцељени.
Прошло је два века када су у Цариград и околину заузели папски крсташи и 1238. године благочестиви бугарски цар Јован Асен решио је да мошти Преподобне Параскеве ослободи из руку тих тирана и пренесе их у своју престоницу Трново. Крсташи су пристали и цар је послао блаженог Митрополита Перејаславног Марка са многим епископима и свештеницима да свете мошти преподобне пренесу у Трново, где су свечано дочекане и положене у предворје цркве до дана када је отомански султан Бајазит заузео Трново и када су све драгоцености и светиње похаране, а свете мошти Преподобне Параскеве премештене у Валахију.
Освојише Турци и Валахију 1396. године, а српска царица Милица, која се 1393. године замонашила и добила име Јевгенија, заузела се код султана Бајазита да свете мошти Преподобне мати Параскеве буду пренете у Београд, где је подигнута црква Свете Петке, која и данас постоји, у Калемегданској тврђави, са извором чудотворне воде, који је пресушио 1915. године уочи немачке офанзиве, а вода је поново потекла 28. фебруара 1918. године.
Ту није био крај путовању светих моштију, јер је султан Сулејман II 1521. године заузео Београд и запленио је и свете мошти Преподобе Параскеве, па их је пренео у Цариград и поставио у својој палати, где су чинила многа чуда и међу хришћанима и међу муслиманима, који су се узнемирили и бојали да се вера у чудотворне мошти Свете Петке не прошире међу муслиманима и када су цариградски хришћани затражили свете мошти предали су им их и положене су у Патријаршијској цркви у Цариграду.
У Патријаршијској цркви у Цариграду свете мошти су остале до 1641. године када је благочестиви војвода и господар земље Молдавске Василије Лупул добио вести да се ту налазе свете мошти Преподобне мати Параскеве и пожеле да их пренесе у Молдавију. Патријарх Партеније, уз Божију помоћ, услиши жељу војводи Василију и свете мошти посла у престони град Јаш(и), где их положише у цркву Три Света Јерарха 14. октобра 1641. године.
И од тада се сваког 14. октобра по јулијанском календару, а 27. октобра по грегоријанском календару, обележава дан посвећен Светој мати Параскеви, и упућују јој се молитве:
Света Петко, Божија Светитељко, моли Бога за нас.
Удостојила си се гледања лица Божијег као чедо нашега народа, славна Петко Светитељко, па имамо слободу Теби говорити, сродници нашој, и Тебе молити за спасење душа наших.
Слава си и похвала Београду, где чудотворна вода Твоја привлачи множине многе, као негда Витезда, и даје слепима вид, узетима здравље, малаксалима снагу, и свима бодрост и радост, Христова девственице, наша помоћнице.
Буди и надаље стража нашем престономе граду српском, утврди га у Православљу, помози вернима, подигни недужне и тужне, у уснулим у Господу прецима нашим, браћи и деци, измоли вечни покој и вечно спасење, Света Петко, Божија Светитељко.
Свима помози, па и мени не одмози. Добре у добру сложи, и свако им добро умножи. Да се кроз Тебе прослави Бог у Тројици, у векове векова, Амин.
Тропар, глас 4.: Пустиноје и безмолвноје житије возљубивши, и во сљед Христа жениха твојего усредно потекши, и того благоје иго во јуности твојеј вземши, крестним знаменијем к мисленим врагом мужески вооружившисја, постническими подвиги, постом и молитвами и слезними капљами углије страстеј угасила јеси, достославнаја Параскево, и ниње в небесњем чертозје с мудрими дјевами предстојашчи Христу, моли о нас почитајушчих честнују памјат твоју.
(Заволевши миран пустињски живот и пошавши добровољно за Христом, твојим Жеником, узела си од своје младости Његов лаки јарам, наоружавши се знањем Крста против духовних непријатеља. Испосничким подвизима, постом, молитвама и сузним капима, угасила си угљевље страсти, Параскево, достојна похвале, која и сада са мудрим девојкама стојиш пред Христом у небеском дворцу: Моли се за нас који поштујемо твоју часну успомену.)
Кондак, глас 6.: Прославимо сви побожно најчаснију Параскеву, свету заштитницу у невољама, јер она оставивши пропадљив живот, прими вечну непропадљивост. Због тога, по Божијој заповести, нађе славу и благодат да чини чуда.
