Прича да он и супруга живе сами. Немају децу, о себи се сами брину, што чине и у овом времену ванредног стања. Користе ранојутарњу недељну дозволу за одлазак у куповину како би се снабдели за целу недељу. Нису спискови пензионера дугачки, али ипак се деси да се нешто и заборави.
– Ставио сам маску, навукао рукавице, дакле заштито и себе и друге, и кренуо у оближњу продавницу, која је од наше згарде удаљена мање од 200 метара, да купим лимун, који нисам купио у недељу, а треба нам. Знам ја да не смем да излазим, али сам помислио – ваљда нисам толики баксуз да ме „улове“ пред зградом. Испоставило се да јесам. Таман када сам изашао из продавнице са кесом у којој су четири лимуна поред мене се зауставила „марица“. Полицајац ме је прекорио због тога што сам на улици, а имам више од 65 година, и ставили су ме у „марицу“. Били су коректни, пристојни, али ја сам се осећао као највећи криминалац, као да сам носио кесу са четири милиона опљачканих динара – прича наш суграђанин.
Каже да га нису одвезли у зграду Полицијске управе, него у кућицу која се налази у дворишту где је чекао скоро један и по час да би га одатле одвезли код судије за прекршаје. И у Прекршајном суду је чекао, чекао је свој ред, чекао је да га судија казни, а полицајци су остали испред суда чекајући њега. Бар је тако мислио, да њега чекају. Касније је схватио да нису чекали њега, него су пазили да случајне не побегне.
– Изашао сам из суда, и када сам покушао да уђем у полицијски аутомобил, надајући се да ће ме полиција вратити на место где су ме „покупили“, рекли су ми да ме неће возити назад јер више нисам у њиховој надлежности. Полицајци су отишли својим послом, а ја сам нем и изненађен стајао неколико тренутака, закључујући – значи одавде до Петог пука пешке. Нисам имао пара за такси, јер сам понео тек толико колико кошта лимун. Није мени проблем да пешачим, али сам се питао како сам био „опасан“ 200 метара на улици, колико је продавница удаљена од моје зграде, а нисам опасан за два километра колико је Прекршајни суд удаљен од моје зграде. Питао сам се шта ако ме поново „улове“, да ли ћу поново завршити у „марици“, у полицији и код судије за прекршаје или ће ми опростити када чују да сам управо кажњен – каже.
Прошао је пешке већим делом града, око пола два стигао је до своје зграде или након три и по часа од хапшења, а на улици га нико није приметио, нити га је зауставио. Каже да је тада закључио да и није баш толико опасан. Прича ми да зна да је направио прекршај, али наглашава да није ишао у шетњу, да никоме није пркосио, нити је то урадио из обести, само је изашао да купи четири лимуна у продавници у комшилуку.
Како је могуће да наш седамдесеттрогодишњи суграђанин, кога је полиција ухапсила и довела код судије за прекршаје, након што је кажњен више није у надлежности полиције и због чега га нису одвезли назад, питање је на које смо потражили одговор.
Сазнајемо да није у питању самовоља полиције. Они су испоштовали закон.
А по закону, лица старија од 65 година, која су поступила супротно Наредби о забрани кретања, спроводе се у Прекршајни суд, и од момента спровођења, они су у надлежности Прекршајног суда. У надлежности МУП-а су само ако им се одреди казна затвора.
Тако пише у закону. А како је у животу?
Наш суграђанин пензионер са 35.000 динара пензије кажњен је са 50.000 динара. Да ли је то брига за наше драге пензионере?
