Новинарску каријеру је започео у омладинским новинама НОН, а наставио у Борби и Нашој Борби и истовремено писао за више југословенских новина – Недељну Далмацију, Младину, Наше дане… Аутор је неколико књига и публикација, документарних емисија и филмова, а од 2017. до 2019 године био је председник Независног удружења новинара Србије.
Славиша Лекић био је осамдесетих година прошлог века најталентованији изданак школе истинског, правдољубивог, храброг новинарства, неправедно називаног омладинског, и од првих објављених текстова читаоцима и професионалцима нису промакли његов дар, истинска храброст и пре свега посвећеност професији која је постала његов живот.
Као војник ЈНА у време Олимпијаде у Сарајеву 1984. исписаће у НОН-у серијал потписиван са Слави Шар-Мер, прве написе због којих је сносио последице (прекоманда из Сарајева у неку босанску забит). Наставиће и након тога да се духовито руга и подсмева тадашњим „девијацијама друштва“, које ће се изметнути у распојасани национализам.
Већ крајем осамдесетих нашао се тамо где је суштински и припадао – у новој редакцији црвене Борбе, као један у нисци бисера, окупљених под селекторском палицом Станислава Сташе Маринковића. Извештава са Косова, ради интервјуе, жестоко пише о насилницима и простацима који му се нађу у видеокругу.
Касније, у свом магазину Статус, смешта гомилу насилника који су се издржавали новинарством у годишњи избор за „бруку професије“. Многи од њих завршиће тамо где им је и место, у некој од тадашњих и садашњих владајућих странака.
Колумне у Данасу објављиваће годинама, држећи јавне лекције из предмета коментар, користећи притом своју, највреднију новинску документацију у граду. Грађу због које су многи пожелели да се нису бавили јавним послом или бар да су били опрезнији.
Славиша Лекић персонификовао је таленат, знање и стил, био је бескомпромисан и посвећен. Био је новинар због које је било лепше бавити се овим послом.
НУНС, 10. новембра 2021.
