„Веране, знам да си упознат са мојом кривичном пријавом коју сам поднео против … у јануару ове године. Јуче ми је стигло обавештење из ВТК-а да је тужилац одбацио исту. Једино што сам добио од овог случаја јесте да је РЕМ издао саопштење да мора јавно да ми се извини, што није учињено.
Ако водиш неку архиву, чисто забележи и ово. Што се мене тиче, моја статистика је да стопостотно ниједна пријава није дошла до судског поступка, односно ни до дизања оптужнице. Дакле, све су одбачене или се и даље, као у случају пребијања, воде против НН особе..
Мени је све ово толико поражавајуће да не знам ни да ли ћу више ишта да пријављујем. Само се малтретирам додатно…“
Замолио сам Жељка да, без обзира на све што ми је написао, остане упоран и да не одустаје. Често наводим пример његовог суровог пребијања као драстичан, некажњиви напад на новинара са ужасним последицама које су могле завршити његовом смрћу. Одсуство реакције органа власти био је додатни мотив за наредни корак – напад на дом Милана Јовановића који се пуком срећом окончао без физичких жртава.
Након шокантне одлуке Апелационог суда којим се на неодређено време одлаже правда, на ванредном састанку Радне групе за заштиту и безбедност новинара Владе Србије покренуо сам акцију за прикупљање средства за обнову спаљеног дома Милана Јовановића. Поменуту Радну групу пре скоро годину дана напустио је низ новинарских и медијских удружења. И поред свега, инсистирао сам на останку АНЕМа базирано на искуству да је важно да постоји неки механизам контакта са институцијама како би се направили помаци у индивидуалним случајевима. Иако је ово што се догађа МИлану Јовановићу пар екселанс случај те врсте, многи нису могли или нису хтели да га тако разумеју. Ефикасна подршка коју смо у међувремену пружили нашем колеги ветерану и његовој породици је вредна таквог ангажмана. Живот, егзистенција и простор да наставе да живе верни принципима због којих су озбиљно настрадали.
Када сам својевремено разговарао са Миланом око тога колико је потребно новчаних средстава како би се решили егзистенцијални проблеми, направили смо листу трошкова са збиром од 2.5 милиона динара. Тај преглед ми је потпуно јасно говорио о томе шта све мучи Милана и Јелу… Није то потреба за неким комодитетом који су имали пре злочиначког напада на њихов дом, већ пре начин за превазилажење осећаја срамоте и немоћи због дугова у које су морали да уђу како би нормализовали сопствени живот верујући у правду која им је прошле недеље поново измакла на неодређено време. За само неколико дана успели смо да прикупимо целокупну суму која ће решити практичне проблеме породице Јовановић: Град Београд са донираних 1.5 милиона динара, Мултиком група Драгана Ђиласа са једним милионом динара, Удружење новинара са Косова са 60.000 динара, Градска општина Гроцка са 300.000 динара и два индивидуална донатора. Средства су одмах реализована и пребачена на рачун Милана Јовановића, у последњем дану 2021. године.
Управо ова акција мотивисала ме је да пишем о овој врсти активизма. Некако ми се чини да имамо доминацију активистичких активности којима је важнији политички обрачун, квалификације које доказују очигледно… у односу на оне који верују у ангажман који треба да буде фокусиран на жртву, на конкретну подршку која не запоставља квалификације и околности превазилазећи их приликом решавања конкретних ситуација.
Зато ми је било суштински важно да пронађемо компензацију за део проблема које производи недостатак правде. Да буде створен услов за живот без страха бар за егзистенцију, чије је угрожавање настало кроз систем уз недостатак правде због слабости институција.
И када нема институционалних услова за постизање правде, веома је важно да постоје паралелне институције које су у служби жртава и које могу да паралелно утичу на компензовање слабости система, не амнестирајући ни систем, ни окривљене.
Због тога мислим да је од изузетног значаја својевремена одлука Јелене Ћурувије да оснује фондацију у знак сећања на свог оца Славка Ћурувију, који је убијен због заступања идеја слободе изражавања. Иако веома млада када се десио овај злочин, схватила је колико је важно да успомену на његово дело очува кроз активизам везан за случајеве насиља над новинарима.
Фондација Славко Ћурувија дала је веома снажан допринос изузетној, планетарној видљивости злочина према редакцији Жиг инфо, сајта који није био нарочито уочљив чак и на минималном простору општине Гроцка. Али довољно да засмета моћницима из ове општине, који су се нашли на највећим партијским функцијама, или на челу јавног предузећа, у сфери недодирљивости и за медије са националним покривањем а камоли локални веб сајт…
Пратећи суђење за паљење куће Милана Јовановића, разумео сам да оптуженима и њиховим моћним адвокатима који управљају правдом у Србији, никако не иде у главу како је могуће да два, три новинара уз помоћ медија који се може окарактерисати као својеврсни фејсбук профил, или блог, могу уздрмати необузданост и бахатост човека који је помислио да под заштитом најмоћније странке може да некажњено спроводи очигледне криминалне радње.
Истовремено, Јелена Ћурувија упорно, системски са својим сарадницима у фондацији и на сајту Цензоловка трага за убицама и казнама за убиство оца, за разоткривањем насилника над новинаркама и новинарима… Јелена не може да поднесе да прати процес, у којем се оптужени иживљавају над успоменама на њеног оца, над сећањем на неправде које су чињене пре убиства, над неправдом у нечињењу када је реч о неефикасној истрази…
Јелена Ћурувија и њена фондација су данас симбол у борби против некажњивости. Иако постоји константна релативизација те битке, она је кроз Фондацију Славко Ћурувија успела да начини помак и у другим случајевима који су, поред активизма везаног за случај решавања убиства њеног оца Славка, видљиви кроз досадашњи ангажман Комисије за решавање убистава новинара.
Конструктивни активизам подразумева читав спектар – не само информисање и заговарање, већ и решавање практичних проблема новинара или медија – жртава.
Веран Матић Безбедни Новинари
