Ново истраживање открива да међу људима који нису у сродству а међусобно физички веома личе постоје сличности и на генетском нивоу.
Постоје људи који деле запањујуће сличне физичке карактеристике – толико личе да би, мирне душе, ове две неповезане особе лако могле да кажу да су близанци или, барем, браћа, односно сестре.
Али сада научници мисле да могу објаснити шта је то због чега изгледају тако слично – и могли би да објасне зашто свако од нас можда има двојника. Људи са веома сличним лицем такође деле исте гене и особине животног стила, наводи се у научном раду шпанских научника објављеном у часопису Целл Репортс. Поред тога, многи су такође имали сличну тежину, сличне животне навике, чак и ниво образовања.
Научници су се дуго питали шта је то што утиче на сличност две особе. Да ли је то наслеђе или услови живота?
Доктор Манел Естелер, истраживач на Институту за истраживање леукемије Жозеп Карерас у Барселони, бавио се истраживањима близанаца, али за овај пројекат су га занимали људи који личе, али немају никаквих рођачких веза претходних сто година.
Како би разумели шта се дешава на генетском нивоу међу двојницима, научници су сарађивали са канадским фотографом Франсоа Брунелом који, у оквиру свог пројекта „Нисам двојник!“, од 1999. путује светом и снима портрете странаца који изгледају скоро идентично.
Истраживачи су замолили 32 пара Брунелових модела да одговоре на питања о свом животном стилу и да доставе узорке своје ДНК.
Користећи софтвер за препознавање лица, научници су анализирали снимке такозваних двојника и израчунали резултат како би квантификовали сличности међу њиховим лицима. Упоредили су резултате са резултатима идентичних близанаца и открили да је софтвер доделио резултате сличне близанцима тачно половини двојничких парова.
Лице је једна од највидљивијих карактеристика нашег јединственог идентитета као појединца. Занимљиво је да једнојајчани близанци деле готово идентичне црте лица и исту секвенцу ДНК, али дешава се да се разликују у осталим биометријским параметрима.
Како би сазнали да ли, осим црта лица, имају и других сличности, истраживачи су проучавали ДНК учесника. Открили су да девет од 16 парова веома сличног изгледа дели многе заједничке генетске варијације познате као полиморфизми појединачних нуклеотида. Ови парови су „зато као виртуелни близанци“, каже генетичар Манел Естелер.
Што се тиче њиховог животног стила, код двојника је уочена већа вероватноћа поседовања заједничких карактеристика, као што су тежина, висина, историја пушења и ниво образовања.
Наравно, постоје и разлике
Али иако су имали сличну генетику и особине, слични су имали веома различите микробиоме, или заједнице корисних и штетних микроба који живе у људском телу и на њему, и различите епигеноме, или варијације изражених особина под утицајем искустава прошлих генерација.
Из перспективе одређивања тога шта утиче на наше формирање, да ли је пресудна генетика или услови живота, из овог истраживања произлази да је ДНК, а не фактори животне средине или заједничка животна искуства, оно што је првенствено одговорно за то како изгледамо.
Пошто је људска популација све већа, логично је да ће доћи до неког генетског преклапања. „Будући да нас сада има 7,9 милијарди, све је већа вероватноћа да ће се оваква понављања појавити“, истиче др Естелер.
Практична примена
Осим што ће расветлити једну од чуднх појава, ово истраживање би могло имати важне медицинске импликације у будућности. Људи са сличном ДНК могу бити подједнако подложни одређеним генетским болестима, тако да би лекари могли да користе анализу лица као брз и лак алат за претходни скрининг.
Истраживачи кажу да би открића могла једног дана помоћи полицијским истражитељима да реконструишу лица осумњичених из њихових ДНК узорака. Али та потенцијална примена улази у мрачну етичку територију, каже Дафне Марченко, биомедицинска етичарка са Универзитета Станфорд која није била укључена у студију.
„Већ смо видели много примера како су постојећи алгоритми за препознавање лица коришћени за јачање постојеће расне пристрасности у стварима као што су становање и запошљавање и криминалистичко профилисање“, напомиње Дафне Марченко у изјави за Тајмс.
Студија, наравно, има ограничења. Величина узорка је била мала, па је тешко рећи да би ови резултати били исти уколико би узорак двојника био већи. Студија се такође фокусирала на парове који су углавном били европског порекла, па је нејасно да ли би резултати били исти за људе који долазе с других делова планете.
(ртс)
