Милица Илић из Београда је мајка једног Стефана која није желела да њен син јединац иде у трогодишњу средњу школу на „неки занат“ и да „физикалише“. Убедила га је да упише четворогодишњу школу економски смер сматрајући да „ту има пара“. Сада, када погледа свог комшију Вука Радосављевића (17) који иде у трогодишњу школу за монтера суве градње и истовремено прима плату од 78.000 динара, није јој добро. Жао јој је што није дозволила Стефану да и он упише Грађевинску школу као и његов вршњак Вук око ког се већ сада отимају фирме. А по свему судећи, не гине му ни да ускоро постане предузетник.
Грађевинска школа на Звездари угостила је екипу Нова.рс у својој радионици за технологију рада са практичном наставом, где смо и затекли Вука Радосављевића. Испричао нам је да његови другови имају предрасуде или немају довољно знања о школама и занатима у Србији од којих би, касније, могли јако лепо да живе. Он је већ на том путу.
„Јако сам задовољан, а чим сам стигао до треће године, значи да су и професори задовољни. Одувек сам се занимао за грађевину, интересовало ме је како изгледа када се гипсају зидови, преграде, али нисам знао које је то занимање. Онда сам пронашао смер монтер суве градње“, објашњава нам Вук.
Каже нам да се пријатељ његовог оца бави овим послом, те да му је, још док је био млађи, било јасно да је ово један пристојан, а исплатив посао.
„Ништа није тешко, чак штавише, занимљиво је, на неки начин ово је уметнички посао. А најважније је што од овог занимања може лепо да се живи с обзиром да је данас све скупо и да млади одлазе у иностранство за бољим живот. Али, зашто бих одлазио вани кад имам добар посао испред носа?“.
Вук завршава трећу годину у Грађевинској школи, а потом планира да упише четврти степен како би стекао још једно искуство.
„Није ми неопходно, већ имам посао којим сам задоовљан, а и послодавац такође. Али бих волео да проширим обим свог знања и да постанем извођач инсталатерских и завршних грађевинских радова“.
Признаје да није очекивао да ће већ на крјау прве године добити „понуду за посао“.
„Изненадио сам се, ипак сам дошао у школу без икаквог предзања. Али трудом и радом на градилишту, показаним знањем, успео сам да будем примећен од стране фирме код које сам обављао праксу, тако да су ми понудили посао и прихватио сам“.
Професор на смеру монтер суве градње Петар Ракас који је био у радионици заједно са Вуком, каже за Нова.рс да би могао да запосли 200 ђака само да их има. Нажалост, ученика скоро да нема, на овом смеру их тренутно има само 13, а такво стање је, како каже, само због недовољне информисаности јавности.
„Људи нису доста информисани, некада родитељи помисле да ће им деца бити физикалци, како најчешће кажу, али то није тачно. Ученици монтери суве градње уче основне радне операције везане за суву градњу, а то је монтирање спуштених плафона, преградних зидова и облога од гипсаних плоча у ентеријерима. Они који се одшколују за мајсторе раде стручне послове и како време напредује, они врло брзо постају пословође минимум, а предузетници врло често. Више од 50 мојих некадашњих ђака постали су предузетници у међувремену. Наши ђаци брзо просперирају и напредују, а они који нису примарно дошли у грађевинску школу могу да дођу да се дошколују као ванредни ученици, па можемо да направимо преквалификацију, да се одшколују уз рад. И ето и њима посла у будућности“, каже нам професор.
Већ у другој години, школа ђацима организује праксу у грађевнским предузећима са којима сарађује, где они буду укључени у посао како би га научили.
„Имамо добре резултате и одличну сарадњу, многе фирме стипендирају наше ђаке. Имамо и међународне успехе, учествовали смо на такмичењима у домену суве градње, 2019. године били смо вицешампиони, док смо годину дана раније били први у овој области. Дакле, ми не школујемо мајсторе да би они били мајстори, то нема никаквог смисла“.
Опште је познато да влада велика помама за радницима који се баве грађевином, а такође је познато и да су они одлично плаћени. То нам потврђује и професор ове школе који каже да је плата монтера суве градње преко 120.000 динара.
„Без икаквог устручавања могу то да кажем, има посла само ко хоће да ради, а може врло брзо и да напредује. Они и напредују брзо зато што имају грађевинске предмете које немају они који нису ишли у грађевинску школу, и онда они када дођу и почну да раде на градилишту, њима се све то врло брзо скоцка и ето напретка“.
Према његовим речима, сваки искусни предузетник зна да не може наћи боље раднике од најмлађих, а највреднијих – зато ученици Грађевинске школе углавном по завршетку праксе остају да раде у тој фирми у којој су и обављали практичан рад.
„То је логично јер су предузетнику такви ђаци драгоцени. Многи, такође, и одлазе у иностранство, али се многи и враћају јер се ситуација у Србији променила. Привреда је у озбљном замаху, треба радне снаге и има доста мојих некадашњих ђака који су отишли у Немачку, Русији, Аустрију, Швајцарској, али су се и вратили“.
Грађевинску школу на Звездари похађа половина деце која су из Београда, док другу половину чине деца из унутрашњости. Ко неће да учи даље, углавном се запосли, а они који би волели да сазнају нешто ново, уписују четврти степен, па онда студије на Академији техничких и уметничких струковних студија, Грађевинском или Архитектонском факултету.
Foto: Dragan Mujan/Nova.rs
Сања Радовановић Нова
