Најаву враћања обавезног служења војног рока, суспендованог 2010. године, прате бројне недоумице које, према најавама из Министарства одбране, неће бити разрешене пре маја, до када би требало да буде урађена званична анализа са свим аргументима.
Колико би требало да траје војни рок, колико регрута је Војсци Србије потребно на годишњем нивоу, на кога би се односила војна обавеза, шта ће бити са приговором савести, постоје ли услови за смештај и обуку војника, колико ће нас то коштати – нека су од питања која највише интересују јавност, а на која је Н1 покушао да пронађе одговоре.
КОЛИКО РЕГРУТА БИ СЛУЖИЛО ОБАВЕЗНИ ВОЈНИ РОК НА ГОДИШЊЕМ НИВОУ?
Једно од отворених питања је и колико регрута би годишње редовно служило војску, као и да ли ће жене имати обавезу служења војног рока, што би додатно повећало пре свега инфраструктурне трошкове.
Према неким проценама, садашње потребе Војске Србије су око 10.000 регрута на годишњем нивоу, односно 2.500 по упутном року, којих је четири у току године – март, јун, септембар и децембар.
У периоду од 2002. до 2005. године, само Војни округ Београд, који је обухватао све градске општине, као и Мачвански и Колубарски управни округ, упућивао је у Војску СЦГ 4.500 до 5.000 регрута по упутном року, дакле 18.000-20.000 годишње.
У истом раздобљу, на нивоу државне заједнице Србија и Црна Гора, годишње је на одслужење војног рока одлазило између 45.000 и 50.000 регрута.
Генерал-потпуковник у пензији Петар Радојчић наводи у разговору за Н1 да је почетком 2010. године, у односу на формацијске потребе, недостајало око 2.300 војника, односно 34 одсто, што, додаје, указује да је опредељење за професионализацију било нужно.
„Сваки други регрут почео је да избегава војну обавезу, а злоупотреба права на приговор савести узела је маха. Сведоци смо да започети процес није завршен, а питање је и да ли ће. У међувремену ништа суштински није учињено да се квантитативна и квалитативна попуна војницима повећа и побољша“, констатује Радојчић.
Имајући у виду да је Србија 2006. године приступила НАТО програму „Партнерство за мир“ и да су започети различити облици сарадње са тим савезом, усвојен је стандард НАТО по категоријама – 15 одсто цивилних лица, 45 одсто професионалних војника, 25 одсто подофицира и 15 одсто официра, међу којима од 0,3 до 0,6 одсто генерала.
КОЛИКО БИ ТРАЈАО ОБАВЕЗНИ ВОЈНИ РОК?
Није познато ни колико би требало да траје војни рок, засад се само спекулише да би то могло да буде три месеца, што је пре скоро две године предлагао председник Србије Александар Вучић. Ипак, ту своју изјаву Вучић је крајем јануара ове године делимично кориговао, наговештавајући могућност да војни рок буде „продужен“ на 100 или „можда 110 дана“.
Неке ствари, пак, јесу познате, попут дужине основне војничке обуке, која, према садашњем програму, траје два месеца и двадесет дана.
НА КОГА БИ СЕ ОДНОСИЛА ВОЈНА ОБАВЕЗА?
На добровољно служење војног рока са оружјем у Војсци Србије могу се пријавити кандидати мушког и женског пола који у 2024. години навршавају од 19 до 30 година живота, али још није познато да ли би прву генерацију војника на редовном одслужењу војног рока чинили само они који су тек напунили 19 година
„Не знамо тренутно ни кога ће да качи војна обавеза. Прошле године смо имали нешто више од 35.000 момака који су напунили 19 година, а треба нам око 10.000 војника. Ко је тај који ће да каже ко иде, а ко не иде? Шта ћемо са људима који на лекарском прегледу изјаве ‘ако ме пошаљете у војску, ја ћу да се убијем‘, ајде да видим ко ће да их пошаље у војску“, упозорава председник Војног синдиката Србије Новица Антић.
ПОСТОЈИ ЛИ ДОВОЉАН БРОЈ КАСАРНИ ЗА АДЕКВАТАН СМЕШТАЈ ВОЈНИКА?
Засад није познато да ли би обавезан војни рок био служен према садашњем моделу само у центрима за обуку или и у такозваним живим јединицама војске.
„Уколико би било одлучено да служе војни рок у центрима за обуку, то би значило да је потребно само да се појачају капацитети садашњих центара, а то су Сомбор, Панчево, Јаково, Ваљево, Зајечар, Крушевац, Лесковац, Краљево, Пожаревац, Батајница, Ниш и Горњи Милановац. Тренутно се ту добровољно служи војска, у осталим објектима су професионални војници“, напомиње Антић.
Тренутни капацитет тих центара је 1.500 регрута, што значи да би у њима требало обезбедити смештај за још око 1.000 људи. Саговорници Н1 сматрају да је то изводљиво и да не изискује велике промене, али свакако подразумева реновирање и адаптацију постојећих објеката.
Поређења ради, највећа нишка касарна „Пантелеј“ у својим „златним“ данима била је привремени дом за око 2.000 војника, а сада би у све расположиве касарне у Србији требало да буде смештено око 2.500 регрута.
„Кад буде усвојен модел служења војног рока, уколико уопште буде дошло до тога, требало би да буде формирана комисија која ће да сагледа смештајне капацитете и одлучи где ће бити смештена редовна војска“, сматра Антић.
Поједине касарне, од којих су неке имале велики капацитет, предате су претходних година Грађевинској дирекцији за изградњу стамбених објеката, попут насеља Степа Степановић на Вождовцу, Земунске капије или Бубањ у Нишу.
Друге касарне, пак, нису добиле нове власнике, па су већ годинама запуштене. Једна од њих је касарна „Др Арчибалд Рајс“ у Новом Саду, старијима познатија као касарна „Маршал Тито“ (популарна „Маршалка“). Простире се на плацу површине око десет хиљада квадратних метара, а 2009. године проглашена за вишак војне непокретности.
Слична ситуација је и са касарном „Народни херој Јанко Чмелик“ на Петроварадину, која заузима површину од 19 хектара, а пре неколико година такође је означена као непотребна и стављена на продају.
„Многе касарне су и даље у поседу Војске Србије, али је проблем што се велики део тих касарни не користи дуги низ година и потпуно су руиниране, као на пример касарна у Чачку која апсолутно не задовољава критеријуме за боравак војника. Нема струје и воде, столарија је пропала, инвентар не постоји јер је распродат“, подвлачи први човек Војног синдиката Србије.
Како каже, проблем је то што је војска од 2010. године потпуно професионализована и што су смештајни капацитети претворени у канцеларије.
„Некадашње учионице у којима је извођена настава и држана теоријска обука, полигони, војничке спаваонице, то је све претворено у канцеларије за професионалне припаднике војске“, набраја Антић.
Према његовим речима, уколико би се војска служила у такозваним живим јединицама које су сада непопуњене, а по формацији су професионалне, било би неопходно променити формацију, систематизацију радних места, читав сет закона, подзаконских прописа и остало.
КАКАВ ЈЕ СТАТУС ВОЈНИХ ОБВЕЗНИКА СА ДВОЈНИМ ДРЖАВЉАНСТВОМ?
Према европским прописима, ако у једној држави није обавезно служење војног рока, онда га на то не може натерати ни друга.
„У Србији је стотине хиљада младића са хрватским, БиХ, мађарским, румунским, бугарским и македонским држављанством, а у тим државама војни рок није обавезан. И онда би сад Србија морала да се прилагоди прописима ЕУ или да их прекрши, што је корак даље од евроинтеграција. Посебно због чињенице да двојно држављанство имају млади и образовани људи, рецимо ИТ струке, који раде за иностране компаније и знају да би им се то одразило на материјалну егзистенцију“, подвлачи новинар Давор Лукач, који дуги низ година прати активности Министарства одбране и Војске Србије.
У КОЈОЈ МЕРИ ПРИГОВОР САВЕСТИ МОЖЕ УТИЦАТИ НА ОДЗИВ РЕГРУТА?
Лице није дужно да, противно својој вери или убеђењима, испуњава војну или другу обавезу која укључује употребу оружја. Лице које се позове на приговор савести може бити позвано да испуни војну обавезу без обавезе да носи оружје, у складу са законом, прописано је Уставом Србије у члану 45.
Лукач оцењује да би се већина војних обвезника позивала на приговор савести, што би, додаје, имало велики утицај на одзив регрута.
„Држање војника са приговором савести осам месеци да докони по касарни не само да је бесмислено, него треба тог човека хранити, омогућити му спаваонице, постељину и слично. А он ће у ствари тамо да скупља лишће у јесен, коси траву у пролеће и лето, окопава ружичњаке, пере камионе и аутомобиле или да риба ходнике и спаваонице једном или двапут дневно. И да чисти снег кад напада у кругу касарне и око њих“, сликовито описује Лукач.
Податке о броју регрута који су се позвали на приговор савести до краја 2010. године имају само Министарство одбране и Генералштаб Војске Србије, али је до њих немогуће доћи јер се третирају као војна тајна.
КОЛИКО БИ КОШТАЛА РЕАЛИЗАЦИЈА ИНИЦИЈАТИВЕ?
Процене о томе колико би државу коштало враћање обавезног служења војног рока кретале су се у распону од 90 милиона до 600 милиона динара.
„Од 2016. године логистичке ‘процене‘ државних званичника биле су произвољне, рекао бих шпекулативне. Износ се, без претходне свеобухватне анализе и израде студије изводљивости, не може ни наслутити, јер се поуздано не зна трајање војног рока, колики је расположиви регрутни потенцијал, као и колико би војника било у сваком од четири упутна рока“, напомиње Радојчић.
Како каже, не зна се ни колики би били финансијски издаци за наставна средстава (укључујући и убојна средства), гориво, исхрану, опрему, гардеробу и остало, те да ли би војници имали новчане принадлежности и у ком износу.
Комплет униформа М-10, укључујући ципеле и чизме, кошта око 170.000 динара или приближно 1.500 евра. Сваки нови регрут задужио би по један комплет униформе, што би на процењени број од 10.000 војника годишње коштало око 15 милиона евра. Том трошку треба додати и цену оброка за војника, као и испаљене муниције на гађањима којих има укупно шест.
„Регруте на одслужењу војног рока морате у сваком упутном року, дакле четири пута годишње, да обучете у нове униформе, док се униформе за професионалну војску мењају на две године. За сваку генерацију војника морају бити обезбеђенИ нови комплети униформи, које се потом раздужују и иду у магацин за неку резерву или се расходују“, истиче Новица Антић.
Један од издатака је и месечна плата војника. Војници на добровољном служењу војног рока месечно примају око 46.000 динара, али би плата редовних војника, процењују саговорници Н1, вероватно била доста нижа од тог износа.
ДА ЛИ ЈЕ ИДЕЈА О ВРАЋАЊУ ОБАВЕЗНОГ ВОЈНОГ РОКА ОСТВАРЉИВА У ПРАКСИ?
Саговорници Н1 сагласни су у оцени да ће пут реализације иницијативе о враћању обавезног служења војног рока бити дуг и са неизвесним исходом.
„Да ли је иницијатива остварљива или не зависи првенствено од уверљивости аргумената предлагача. Они ће бити уверљиви у мери предочавања и образложења обима и степена претњи и (потенцијалне или стварне) угрожености државе и грађана војним средствима, затим сврсисходности и одрживости концепта ‘тоталне одбране‘ – ослонца на сопствене снаге, потом спремности грађана који подлежу војној обавези да је и изврше, могућности за „покривање“ трошкова и слично“, наглашава Радојчић.
Поред финансијских и логистичких потешкоћа, напомиње Радојчић, нужно је обратити пажњу на потребу измена стратешко-доктринарних докумената и нормативно-правних аката, поготову на препреке које доводе у питање реализацију замисли.
„То су, између осталих, неповољна демографска ситуација, велики број младих који одлази у иностранство, као и немогућност наметања војне обавезе (са оружјем) противно уверењу оних који се позову на право приговора савести, уколико је оно основано. На крају крајева, рочни војници не могу да надоместе недостатак професионалних (школованих, усавршаваних и искусних) припадника ВС, без чије бројности, обучености и морала нема одвраћања, нити одбране од оружаног, али и неоружаног угрожавања“, закључује Радојчић.
Foto MINISTARSTVO ODBRANE I VOJSKE SRBIJE
Никола Којић Н1
