Требало је да поверује у оно што ја знам – непрестано трчање у загрљај неће променити ствари. А отварање нечијих очију јесте био мој адут од како постојим овакав какав јесам. Изградио сам свој лик читајући о изузетним појединцима. Толико сам га снажно извезао да се понекад питам да ли сам оно што нисам или бих, да сам одустао од зидања себе, постао нешто друго. И да сам постао нешто друго, свакако не бих волео то што сам постао, можда више од тога колико не волим себе сада, када не знам шта сам. Зато користим све предности изграђеног себе и перем руке од осећаја одговорности. Требало је да зна коју карту имам у својим рукама, да је то онај ружни црни краљ, шатро највећи, иако ће у многим улогама пасти пред обичном јединицом. Нисам јој ја крив што je изабрала игру где ће краљ победити.
Нисам јој крив ни што воли измаштане појединце. И опет, нисам крив што је мислила да ће трчањем у загрљај све променити. Молим вас, па те приче о немогућности спавања су тако лажне. Није морала да ми их каже, знао сам да не спава. И знао сам да трчи у загрљај. Видео сам то својим очима. Да, оним изграђеним очима за које често и не знам да ли су апсолутно моје, али само њима сада и могу да видим.
Имао сам права да створим сцену, да измислим рефлекторе. Да узмем улогу лика који мало прича јер тако ствара илузију да све зна. Ја вам кажем да не знам шта тај лик зна или не зна, али њу сам познавао. Осећао сам њен један корак који је убацила у наш заједнички плес. Играли смо под мојим рефлекторима, оним рефлекторима које сам градио, плесали плес мог лика. Са њеним тупавим кораком. Мудрим кораком. Свакако, мрзим њен корак.
Можда је он и био пресудан. Зато је и волела измишљене ликове. Са њима је најбоље борити се ако имаш тај мудри корак, ту малу заврзламу, који те враћа у свет када залуташ у измаштано. Разумео сам је слушајући звуке њених малих потпетица у уједначеном ритму како вриште – „До виђења, до виђења!“. На том перону на коме сам је срео, док је трчала некоме у загрљај, а мени на сцену. И тада сам узео права да јој говорим да је смрт неизлечива болест, да узалуд жуди за поновним виђењем на растанку. Нема поновног виђења. Тако бих могао да назовем и наш заједнички плес, онај глупи плес који је уништила савршено утканим кораком.
Због тог корака, који заслужује казну, смео сам да је слажем да сам се родио тамо где се нисам родио, да јој продам њене снове које није ни знала да сања. Измишљени лик разуме снове, они су његово упориште. Смео сам да је безобразно обгрлим својим присуством и да јој као мантру понављам да узалуд има страх од спавања, да је то лаж и заблуда, да је смрт неизлечива болест.
Тај њен корак је чува од заборава, будалу малу. Не видим је како не спава и како се нада да је се сећају и како јури некоме у загрљај и како јој ципеле вриште – „До виђења, до виђења!“ А мене она увек види. Сама то не зна, јер мисли да сам умро. Ја нисам рекао речи растанка, нити сам остао будан након одласка. Ја сам само измаштани лик, измишљени лик, богато обучена празнина. Која ћути, јер све, или ништа, зна.
Анамарија Миловановић
