Не памтим имена, али датуми су ми утиснути на кожи. Ја сам самој себи епитаф и феникс.
Последњи пут кад сам дочекала ватромет бројећи капи из инфузије које се провлаче кроз малу цев, почела сам да верујем да Бог има бољи план за мене.
Не намештам више изгужване постељине швалерки својих бивших љубавника и не рађам више женску децу јер нећу такав тиранин да будем. Одричем се одговорности над запаљеном ватром и логорујем у тамници сопствених грешака. Све што сам нахранила, ујело ме за руку, па је попило шамар.
Не пишем о Паризу ни хуманизму јер се то коси с мојом балканском крвљу која је умазана издајама и крађом идеала.
Памтим датуме иако ништа не може да ми врати протраћене године. Не волим људе који прекрштају ноге у кожним фотељама и говоре о уметности, јер је моје постојање одглумило живот, а отплесало трагедије у више чинова.
Ја сам самој себи експозиција и расплет.
Не тражим, потрага мене прогања.
Од сопствене жучи очекујем још само то да се удвостручи, па да се коначно и ја напијем од живота.
Обући ћу вунени огртач, погледати у карте и небо и освојити Победу.
Јер на овом свету и у овом времену, гласнијег мука од мог нема.
Ајша
