Празник је, Јосифе.
Па?
Собарица је поспремила кућу, ручак је на столу. Можда бисмо могли да ручамо заједно.
Извини, Ања, нисам расположен. Уосталом, Ава долази за који минут у Атеље.
Ко је Ава?
Причао сам ти о њој. Туристички водич, новинарка. Живела је у Тунису седам година, сада пише књигу и жели да на корицама буде мој портрет ње.
Да ли је то изводљиво?
Наравно да јесте. Толике године си са мном, знаш да јесте.
А како бих знала када ме никада не пусташ у Атеље? Као да је Сатанин храм…
Молио бих те да не вређаш. Још на почетку сам ти рекао да не желим да мешам љубави.
Верујем да не желиш помешати Аву и мене.
Доста је. Постаје неподношљиво седети у истој просторији са тобом.
Ања је дубоко уздахнула. Чинило јој се да векови стоје између њихове гордости. Понекад би обигравала око њега, покушавајући да га насмеје, а онда би је саможивост дотукла. Чему све то, кад је осмех на Јосифовом лицу готово немогућа ствар. Наљутила би се попут детета и лупала о дирке клавира. То није личило на Хајдна, никако.
Ањаааа, не лупај по клавиру. Ако си нервозна, таблете су на ноћном сточићу. Или се исплачи у купатилу. Или прошетај. Уосталом, где су ти пријатељице?
Ах, Јосиф… Заборавио је да је сам био најперфиднији разлог сто је Ања остала без пријатељица. Оне које су биле лабилније, удварао им се, флертовао с њима док Ања не би престала да их позива на вечере у њихов дом, а оне које су га сматрале огавним боемом су добијале надимке усамљених кучки којима недостаје мушкарац.
Ања је увек бирала да верује Јосифовом суду и у том међупростору остала осуђена на његово присуство и одсуство. Сад кад размисли, она није имала кога позвати у шетњу…. Можда своју рођену сестру која би је несумњиво замарала причом о плетењу џемпера или новом потресном причом коју је прочитала у емо новинама…
Ања је устала са фотеље, пришла столу и срушила ручак на под. Театрално бар да прекине празничну атмосферу која се никада у њиховом дому није осетила, колико год да је покушавала да их учини породицом.
Можда и ја маштам о погрешним стварима. Можда ја заправо Јосифа нисам ни прихватила таквог какав јесте. Можда се трудим да променим непромењиво. И да ли ја то уопште радим?
Обукла је плетени џемпер који је добила по ко зна који пут за рођендан од сестре и отишла на гробље. Очистила је мајчин гроб, спустила белу ружу на њега и дуго зурила у њено име на надгробној плочи. Као да никада није ни била жива. Толико је дуго мртва да јој се ни осмеха ни хода није могла сетити. Исплакала се, јер празник је.
Ваља плакати на празник.
АЈША
