Речи су Светог апостола Павла да ако Христос није васкрсао, узалуд нам је сва вера и проповедање. Али предуслов васкрсења нашег и Христовог долазак је у свет ГНИХ, зачетог на данашњи дан пре тачно 2017 година, од Духа Светог и Марије Дјеве.
Пре доласка Христовог имали смо и Мојсија, и закон, и пророке, па се намеће питање зашто је Син Божји морао доћи и постати један од нас? Зато што је, по непролазним речима светих отаца, управо Он једино ново под Сунцем.
Шта је био човек до Христовог доласка? Обичан роб – стихија, бесловесних, демонских, космичких сила, којима је мати смрт.
Звездознанци, мудраци који су им служили, донели су новорођеном младенцу дарове у знак захвалности, јер су они најбоље знали какво је тешко бреме скинуо са човека.
То једино ново које нам је Христос донео, слобода је, и љубав, неприродна, односно посве натприродна појава. Јер, природно је спавати, а не бдети над болесником, природно је борити се за опстанак, а не положити живот за ближњега свога.
И још нечега нас је Христос ослободио. Ослободио нас је ШТАПА, штапа којим је фарисеј измерио и себе и цариника, у јеванђељу које се чита у време поста, а на крају којег пише да оправдан изађе онај који се уздао у љубав и милост Божју, а не у штап, творевину људских руку.
О каквом штапу је овде реч? То је исти онај штап који су трговци одвајкада користили, називајући га различитим именима: лакат, аршин, метар, стари Грци – “канон”, и који је увек био прецизно омеђен, а њиме се углавном мерила тканина. Након Христовог доласка, штап, уз повремени додатак ШАРГАРЕПЕ, сачувани су не за људе, већ за дресуру животиња.
Међутим, још и данас постоје неки, чак и међу онима који себе називају православнима, који се штапу клањају као некада Израиљци златном телету. Због чега? Јер је то неупоредиво лакше него уздати се у другога, у његову љубав, милост, разумевање и саосећање. Код егзактних ствари нема вере. И заиста, ти идолопоклоници и латентни атеисти тачно знају шта им припада на основу онога што су измерили својим штапом, заборављајући притом да каквом мером мериш, таквом ће ти се и мерити, као и да атрибут Судије припада једино Богу, Који њима у овом случају и није потребан, јер су атрибут судије приписали сами себи.
Из Светог Писма знамо да ће охладнети љубав многих. И охладнела је. А када нема љубави, нестаје и вера. Али, док год постоји нада, и док је носи у срцу, човек има право да га називају Хришћанином.
Данас могу свима да пожелим да нам Господ подари наде да ћемо се наћи не са онима који, попут фарисеја, све мере штапом којим ће им се и мерити, већ у друштву цариника који се уздају у неизрециву милост, недокучиву правду и несазнајну љубав Божју, јединог Срцевидца. Нека тако буде.
свештеник Бобан Миловановић
