Имам…59 година.
Нерадо се осврћем уназад јер то што нам увек не да спокоја је сећање.
Имам пристојну пензију, унуке на другом континенту, слике са венчања ћерки, прослава рођендана, домине које су играле сатима као девојцице, слике са свог венчања…
Муж је одавно отишао бољим путем и дуго ми је требало да прихватим чињеницу да он сада живи срећан, миран, у благостању свом.
Ако призовем сећања, било је ту лепих тренутака -Бог никога не остави без мало среће, разликујемо се само по јаду који нас задеси.
Узели смо се ’64. године када је свет био толико богат да сам мислила да ће бити довољно хранити се општим добром.Он је био војник.Не, далеко од тога да је ратовао.Знате, он је вечито водио битке са самим собом -у нашој гаражи се налазила хрпа кутија у којима су били наслагани његови цртежи и портрети и неуморно их је слагао по години сликања, врсти рама, техникама које је користио.
Сликао је углавном жене.Био је фасциниран умећем женског бића да истакне дух, вештину, па чак и зло својим кретањем, уснама, струком.Он је био заљубљеник у читав женски род.Једном приликом сам га питала зашто је изабрао баш мене за животног сапутника поред свих тих магичних очију, скупоцених капута од сетланда, руских капи, префињених руку и он је био помало зачуђен питањем јер није видео разлог што ја не видим своју лепоту.Тада ми је рекао да је уметност страст а да сам ја љубав и уметност.
Више никада нисам помислила на његове портрете.
Данас, када се нерадо осврнем уназад, видим да ја нисам била делић његових слика.Мог портрета нема, није никада ниједну жену насликао у боји хаљине коју сам ја носила.После тридесетак година, ја сам обична жена као и тада, у хаљинама од лепршавих материјала, пуштене косе, са две повремене длачице на бради.
Имамо две ћерке и три унуке и читав наш женски пород личи на њега.Он је био огледало мог живота а ја сам за разлику од свих тих жена водила унутрашњи живот који никада није имао везе са прославама, свечаним кошуљама и ципелама, дугачким ноктима.
Данас када сам потпуно сама у нашој старој кући опкољеној јасмином, јапанском трешњом и орахом, не питам се је ли могло боље јер јад који је свако од нас носио као животно бреме је одвео сваког од нас тамо где је требало и задржао нас заједно онолико колико смо имали шта једни другима да пружимо.
10.9.2001.
35 година брака
Срећно ти било, теби који си отишао
АЈША
