Радња романа се одвија у једном дану, у само неколико сати.
Шест жена, мајка и пет кћери налазе се након очеве сахране у стану у Баба Вишњиној. Кроз шалу и међусобна пребацивања и иследјивања, оне се присећају детињства, тако да радња овог романа досеже у седамдесете године прошлог века. Кроз хумор, иронију, али и сузе, јунакиње романа пролазе заједно кроз патње и све оно што су преживеле у животу, што доводи до судара модерног и традиције, али и до судара мушког и женског погледа на живот и свет.
У најкраћем, овај роман је једна дубоко емотивна породична прича једне сасвим необичне београдске породице. Одрасле поред оца алкохоличара и мајке која га у свему подржава и правда његово понашање, јунакиње се кроз дијалог питају ко је крив за њихову судбину.
Опис стана и атмосфере која влада у Баба Вишњиној:
1. Читање: стр. 5 „Стан је мрачан…“
У роману је уочљива релација сестре-отац-мајка. Сестре су посве различите, грубе у међусобној комуникацији која често обилује аутентичним псовкама, које се своде на вербалан ниво, али су и упућене једна на другу.
Скрхане болом након сахране, са тешким животним фрустрацијама изазваним насилничким понашањем, сестре се враћају кући, како ауторка подвлачи „тамо где свако стигне на време“. Једна од сестара плаче и сређује стан, друга приставља кафу и иде по свећу, трећа иде у тоалет да напудерише нос, четврта конзумира ракију, а пета полемише са љубавником телефоном.
2. Читање стр. 68 „Сестре су разбацане около…“
Посебно је брижна сестра Цица, која је најприврженија оцу. То се може најбоље докучити у следећем опису:
3. Читање стр. 15 и 16 „У време када..“
Отац је преминуо, а био је боем из чубурске четврти, али је много допринео да се сви око њега осећају лоше и да су животни путеви његове деце и супруге изузетно компликовани, насилни, пуни порока и изузетно тешки.
Ћерке констатују да мајци није добро и да је, како ауторка истиче, прогањају многи демони. Мајка пребацује ћеркама речима:“Вас само смрт може да окупи.“
Мајка све тумачи кроз хороскоп, не разликује добро од лошег и зато је како ауторка наводи „сама свој странац“. Ауторка осудјује мајчино понашање, јер она оправдава све очеве поступке, па чак и моменат када јој на главу просипа принцес крофне, она каже да му је транзитирао Марс кроз неки знак.
Ево како се мајка обраћа ћеркама:
4. Читање стр. 98 „Цмиздраве кобиле…“
Чујмо сада како ауторка описује друштво које се окупило на очевој сахрани:
5. Читање: стр. 68. 69. 70. 71. „Какво се друштванце скупило… “
У роману наилазимо на опис Врачара и Чубуре. Ауторка у једном интервјуу напомиње: „Овде је одувек живела сиротиња, без икаквог престижа. Ту је био бунар и долазило се по воду. Ја сам одрасла у Баба Вишњиној, то је Врачар, али то је најближи комшилук. Посебан је то дух, и некако се препознајемо. Није то типичан градски, дух „двојке“, већ баш супротно. То је она невидљива жица која те у тренутку спаја са неким. То је песма коју један почиње, а други завршава.
6. Читање: стр.76. стр. 172 „Чубурци раде многе ствари…“
Ово дело храбро проговара о различитим облицима женског злостављања. Књига описује дирљиве животне ситуације у којима се поставља питање како преживети насиље у породици и наставити нови живот, без фрустрација. Мислим да је проблем насиља над женама актуелан не само у Србији, већ и шире, а друштво, нажалост, још увек није нашло адекватан одговор, нити механизме да се одупре овом злу.
7. Читање стр 139. „Поново ме је крвнички пребио…“
На крају овог узбудљивог романа мајка коју је , како ауторка истиче „све живо заобишло, посао, каријера, љубав“ констатује „Нисте ви криве, то је као кад се авион сруши кад већина људи има Уран у деветом пољу, авион се обавезно сруши.“
Реченице Лидије Ћирић су језгровите, јасне и упечатљиве и може се, са сигурношћу констатовати да је она већ формирани приповедач.
Овај роман пружа погодан материјал да се од њега може направити позоришна драма па и сценарио за филм, па га срдачно препоручујем.
Светлана Матић
Професор матерњег језика у Министарству просвете Аустрије
