-А колико има до тамо?
-Ајде, молим те, ћути. Као да те чека нека бања, па једва чекаш.
Чешкајући браду, руку натеклих од причвршћивања пакета лепљивом траком, ућутах.
Госпођа Херзо је била напорна жена. С ове срчане удаљености од ње која се сада у километрима мери, знам да јој је тог дана било тешко. Тада сам само знала да кутију треба напунити прошверцованим цигаретама из Бугарске, нешто домаће хране, и књиге за убијање досаде.
-А зашто му носимо књигу? Па он ни у школи није прочитао Горски Вијенац до 19.стране…
-Докле ћеш да постављаш таква питања? Исцрпљујеш ме. Не знам зашто си кренула са мном.
Заћутах, свечано обећавајући себи да нећу реч разменити са њом до краја пута. Посматрајући сва та неравна тла, проведох време размишљајући о екосистемима Југа. Улазим у град, почиње киша. Ништа поетично, обична, скоро блатњава киша с неба пада. Мора да је Онај одозго светлео тај дан од гнева. Узбрдица, спуштање. Готово па луна парк од живота. Долазим до капије где чекам надлежне и подређене да провере детаље, да ми још једном протресу оца који је давно мртав, па га још само у личној карти има. Чекаоница подсећа на јавни тоалет, само што се овде нико не крије док уринира по свом поносу. Спуштам главу. Цигани. Питам се, да ли је тај цигански језик заиста толико нервозан.
Лепљива од туге, од страха, од депозита који улажем госпон командиру, од скривено запаљене цигарете.
-Види што има дрвећа овде. Баш су се потрудили да засаде…
-Има дрвећа и у парку, госпођо Херзо. И у шуми. Не мора да снифа смречу кроз прозор. Парадокс.
Погледала ме гордо док јој се десна страна усне померала неконтролисано. Југозапад би рекао: живци, овај њен Југ каже: карактер.
Улазимо у свечану салу. Тражим га погледом дуго. Не видим никог сем Цигана. Развучени столови, поломљене столице. Такав пир се није смео пропустити. У једном тренутку, поглед ми обузимају очи љубичастог човека. Биће да их познајем. Прилазим и детиње се утискам у загрљај, а онда чујем јауке.
-Немој тако јако, боли ме.
-Шта се десило? Шта ти је било???
-Повреда на раду…
Насмејао се, готово телеће нејасно, као и увек када би хтео да испадне важан због нечег што се њему дешавало. Херој над херојима.
Причали смо о храни, о садржају пакета, о лошим навикама, о нашем папагају. Мени само није било јасно зашто је он љубичаст човек.
-Мани ме се папагаја. Шта шта једе, једе змијске очи, сврати до комшинице, па је кљуца док спава. Одакле ти ове модрице?
-Била је побуна…
-Каква побуна?
-Побуна затвореника… Дошло је до окршаја међу таборима, полиција је унела хладно оружје и пендреке једном од табора и ето ме…
-А је ли, што бар ниси бирао страну вукова? Сад само јарећу кожу да превијаш на ране можеш… Уклопићеш се у слику…
-Не разумеш ти то. Нисам ја ништа бирао. Ја сам ту само…
-Знам, пајдоман с дипломом. То ми је јасно. Само ми није јасно како те на овом факултету који уредно похађаш већ две године не научише и да постоји одбрана радова. А не само предаја.
-Факултетска моја, општи ти с твојим студентима
тако, ја ти више нерава немам за те ствари.
-Па наравно кад ти је игла сваку вену избушила, па и да хоћу да ти пустим крв да те мало ишчистим, немам где да те убодем.
-Добро си ме подсетила. Како иде тај посао?
-Добро, како не би ишао. Ти знаш да у нашем месту сви воле да се боду с изговором. Једино си ти херој над херојима. Кад ћеш да изађеш да те ја испребијам?
-Слаткице моја. Волим тај твој бунтовнички дух. Можда једног дана кренеш мојим стопама.
-Мене неће тући. Ја ћу тући. Пар година више на факултету не мења ствар. Бар бих апсолвирала доминацију.
Разговор је приведен крају и псеће њушке које време мере пропорционално боји новчанице коју им тутнеш у џеп су се појавиле. Не желим да му тутнем ништа. Можда језик у уво па метак у чело. Да не умре жељан. Али, уздржах се.
Госпођа Херзо је нешто говорила, готово кроз маглу се сећам да је причала о држави која јој је уништила планове и сина, али тешко да сам ишта паметно могла саставити од њених речи.
Села сам у аутобус, ставила своје искривљене ленонке на главу.
-Вози на југозапад. Тамо је екосистем ближи Богу.
АЈША
