Сан…

Полако ме је пробудила …
Полако и тихо, баш као и у сан што ме је повела..
Као да није хтела да јаву ја заборавим
Да испод дуге кораке своје наставим.
У чуду се нађох још увек сањив
Да ли ме у сну буди па се са мном мало шали..
Или ми сиву и тешку стварност она нуди
Којој сан једино може да науди..
.
Зашто ме буди , кад ми је сан дала..
Зашто ме јави спрема ,..
Кад ме је ко дете мало успаванком успавала

Стоји поред мене ту и као да ми избор даје..
Да ли поћи у стварност поред ње или пустити да сан и даље траје..

Пустићу свој сан да прође..
Пустити јер опет це да дође..
И кад поново дође повешћу и њу..
До неког новог буђења она опет биће ту…

Недељко Савковић