Били смо некада другачији,
храбрији,
поноснији
и пркоснији.
Бејаше то време ужаса,
много мрака,
а мало светлости.
много крви,
а мало меда.
Убијали смо се на улицама,
као да ратови нису довољно узели невиних жртава.
Бејаху то времена масовних гробница,
уцвељених родитеља,
заустављене младости
и недосањане будућности.
Био је тада министар,
украо је државни стан,
осветио се Ћурувији,
оставио новинаре у РТС-у да погину,
претио зарђалим кашикама,
славио злочине,
радовао се сваком снајепрском метку у Сарајеву,
свакој гранати у Вуковару,
свакој жртви се смејао,
и Ђинђића таргетирао.
Били су они
и били смо ми.
Они су били у оклопима,
са пендрецима и муницијом,
тукли су и пуцали у нас.
А ми смо били јаки у болу,
и храбри у страху.
Србијо,
била си земља ванредног стања
и ужаса,
а и даље си таква,
огрезла у партократију,
једноумље,
прошлост
и тужну садашњост.
За нашу будућност не мариш,
али криви смо ми,
ти страдаш,
и ми са тобом.
Дали смо те њима,
ратним злочинцима и профитерима,
терористима и лоповима,
убицама наших снова и надања.
Зашто смо неодговрни према себи?
Како нисмо одрасли а толико смо оседели?
Умрећемо у беди и самоћи.
Угасили смо светла
и повукли се у мале, старе одаје,
кришом виримо кроз прозоре,
хватајући понеки зрачак,
али не видимо хоризонт.
Ћутимо и јадамо се,
тешимо једни друге,
без осећаја за бунт,
отпор,
и борбу.
Докле пријатељи и сународници моји?
Неки од вас су данас родитељи,
ћутите док вам деца одрастају далеко од вас,
док тумарају по аеродромима,
тражећи wifi да вам се јаве.
Не видите њихову радост,
ни тугу када вам недостају.
Плачете за њима,
али сузе не руше окове,
сузе су алиби,
за ваше изгубљене битке,
неодговорност,
и осујећене планове за лепшу будућност.
Предали сте се.
Нисмо спокојни,
а ћутимо,
док нас они везују.
Логораши смо постали,
а ћутимо.
Будиш ли се човече,
само да би живот продужио
или се за боље борио?
Зашто ћутимо,
кога се бојимо?
Вучића и његове дијагнозе?
Кумова рекеташа,
и рушитеља у фантомкама?
Небојше из Београда,
и парадржавних јединица?
Тенкова,
пендрека,
и сузаваца?
Машемо балонима,
певамо песмице,
док нас диктатура меље.
Устани човече,
стани усправно,
и руши их,
болеће,
биће тешко,
на ивици смо провалије,
не гурај себе у амбис,
гурни њих,
да заувек оду,
неповратно.
Контејнери су нам трпезе постали,
рачуни ноћне море,
путовања лепи снови,
а осмех луксуз,
који све мање краси наша уплашена лица,
док нам се мишићи грче,
и боре оцртавају.
И ћутимо,
зар не?
Зашто се бојимо?
Какав је то живот на коленима,
пузећи од тачке А до тачке Б,
док нам његова чизма
гази наша људска права?
Губили смо домове и најближе у поплавама,
ћутали смо.
Убили су нам Омера,
ћутали смо.
Глумце и редитеље нам прогоне,
ћутимо.
Новинари нам клече,
ћутимо.
Културу нам заменише таблоиди,
научнике заменише старлете,
сведоци злочина умиру везани,
радници у пеленама раде,
а ми,
ћутимо,
ћутимо,
ћутимо…
Ћутимо пред неправдом,
ћутимо док суде корумпиране судије,
ћутимо док правом и правдом тргују,
ћутимо када сиротињу кажњавају,
и ћутимо када криминалце пуштају,
ћутимо,
јер мислимо да је то живот.
Човече, видиш ли да ти нема живота,
да си роб омамљен лажима,
да ти празан стомак разум помућује,
док ти ћутиш и плачеш?!
До када ћеш плакати?
До када ћеш пристајати на ланце,
и понижења?
Имаш ли, ћовече, самопоштовања?
Можеш ли да станеш у фронт?
Ако сада не устанемо,
чекају нас гробови које су нам ископали.
Пријатељу,
рођаче,
комшијо,
УСТАНИ,
и изађи на улицу.
Покажи да си ЧОВЕК достојан ЖИВОТА,
а не РОБ на КОЛЕНИМА.
За тебе,
за твоје,
за децу,
и за све које волиш.
Послушај ме,
и буди поред мене тамо где се слобода осваја.
