Nature and nature’s laws lay hid in night,
God said „Let Newton be” and all was light.
Давно је сањала сан о два кербера. Или хијене, како их је она радије ословљавала. Стајали су склупчани испред њене капије, и док се трудила да избегне сусрет са једним, кога је првог спазила, лупила је у другог и пала пред њим. Он се исправио и својим необично дугачким вратом обавио је њено тело. Затим је исплазио огроман језик, језичетину, јарко црвене боје и кренуо да је облизује по телу, коси, врату. Низ лице јој се цедила његова пљувачка. Без много муке извукла се из загрљаја своје немани и отишла даље, у дубљи сан. Или виши, сасвим је свеједно. Тада је у сну урадила најчуднију ствар, супротну свим законима овога света – повела је кербера са собом.
Данас нага седи у крилу свог физичара. Његове усне клизе по њој, правећи цикличне путање од лица до ножних прстију. Ова промена стања мировања њихових тела дешава се два пута дневно. Иначе леже једно до другог. Без икаквог дубљег циља.
– Јабуко моја!
Ако је нешто умело да је разбесни била је ова поштапалица коју је знао да јој упути у оним ретким тренуцима када су разговарали. Јабуко! Није она њему пала на главу па да је тако ословљава.
– Наравно да ми ниси пала на главу. Знаш ли које је мерило Афродитине лепоте?
Ништа горе од тренутка када уземљени физичар верује да је најбољи уметник свих времена! Мит га зове Пигмалионом. Иако је прилично ценила свој лик, ипак у њему није било вероватноће да је настао од слонове кости, као ни да му је размажена богиња удахнула живот. Мада, морала је себи да призна да сва та значења јабуке нису у њој изазивала немир. Нешто је друго она слутила, али, заборавивши свој некадашњи сан, слободно је могла да заборави и слутњу. Лакше је лежати.
Када би отпацима јабука које је здушно прождирао гађао канту, умео је да констатује да је гравитација ствар коју свакако треба поживети на Земљи. Њен пуни смисао осети онда када сања да пада. Зар није најлепша сила на свету? Она се са том констатацијом слагала, додајући да гравитација своје пуно остварење има у Месецу. Давно би побегао од нас, да га она не задржава.
– Извини, а што је теби Месец толико битан, молим те?
– Зато што је Месец увек светлији од твоје канте, рекла бих.
Мада, морамо признати да су обоје гледали у Месец само зато што су били натерани својим положајем. Лежали су, принудним погледом на горе. Када су желели да разговарају, разумевали су само да сила Земљине теже игра најслабију улогу у тренутку сахрањивања. Тада ипак човек мора да дела.
Опет је седела нага у његовом крилу. Опет ју је љубио по целом телу, цикличним покретима од усана ка ножним прстима. Имао је пуне, црвене усне и огромне руке којима ју је грлио. Увек јој се чинило да је ово доживела много пре првог његовог додира, пре првог купања у његовој пљувачци. Да се не би мучила страшним сценама којих би се можда сетила, разрогачених очију је пиљила у њега.
– Јабуко моја!
– Јабука је страшна, лажљиви Пигмалиону.
– Јабука ионако нема смисла, мала моја.
– Нек’ ти је на знање.
– Ја сам сила.
– А ја маса.
– Дам нам убрзање!
Пиштољ је свакако тело са масом, као и метак. Сила би могао бити човек (овде већ имамо неког ко за себе верује да је сила(н)). Према статистичким подацима, до убрзања долази оног тренутка када човек додирне окидач.
Анамарија Миловановић
Свако неовлашћено копирање, монтирање и јавно извођење без сагласности аутора, најстроже је забрањено и кажњиво по закону.
