Од 1964. до 1974. године, за два Пешићева мандата Београд је добио аутопут, Нови железнички мост, „Београђанку”, завршена је „Југославија”, 66 нових школа…
Kaсните на посао. Од аутобуса ни трага. Стаје аутомобил, а за воланом градоначелник лично – нуди вам превоз. Кад усред ноћи процури плафон, телефонирате и у помоћ позивате првог човека Београда. Делује вам као шала? Не. Све то је пре пола века било у опису посла Бранка Пешића, чувеног градоначелника Београда. Зато не чуди што се три деценије после његове смрти не памте само велики пројекти којима је изменио лице главног града, него су Пешићеви радни домети и личне особине и даље неостварени снови његових савременика.
Овај рођени Земунац југословенску престоницу водио је рекордних девет година и 14 дана. Довољно да се град протегне аутопутем, провуче кроз Теразијски тунел, да „Газела” и Нови железнички мост прекораче Саву и одреди „Прокоп” као будућа главна железничка станица. Имао је Пешић петљу за „Мостарску петљу”, бројне спортске центре, блокове 45 и 70. „Београђанка” се винула у небеса, завршена је „Југославија”, знање се стицало у клупама нових 66 школа, а кров над главом добила је 81.000 породица… Километрима се протеже Пешићев градитељски списак јер готово да не постоји део Београда који страствени боксер и „звездаш” није оверио.
Није имао чаробни штапић и како му је све то полазило за руком?
Кажу, знао је шта не зна. Окружио се експертима и слушао их. Чак и у то „златно доба” није све ишло глатко. Срчано је преузимао одговорност и ценио пројектанте, присећа се Бранислав Јовин, један од аутора аутопута од Бежанијске косе до Аутокоманде. Његов пројекат „Мостарске петље” био је десет пута скупљи од конкурентског решења. Пешић је после жучне расправе на Урбанистичкој комисији 1967. преломио и прстом показао на Јовинов и рад Јована Катанића.
„Бирам овај пројекат, али под једним условом: поставићемо три бандере на Губеревцу: једну за тебе, Брано, другу за Јоцу, а трећу за мене. Ако петља 1970. не буде ваљала, сва тројица ћемо да висимо”, сећа се Пешићевих речи Јовин. С пројектом су запуцали код Едварда Кардеља у зграду СИВ-а који је требало да одобри савезне паре за аутопут кроз Београд.
– Кардељ је одбио да финансира две траке од по 11,5 метара и пристао је да да новац за ширину аутопута од 7,5 метара колика је била у Загребу и Љубљани. Пешић је скочио и казао: „Идемо. Нема тих пара које Бранко Пешић неће набавити за Београд. Иди ти, Брано, и цртај, све остало је моја брига.” Тако је и било, аутопут је отворио Тито 4. децембра 1970. Како је Пешић дошао до пара, само он зна – каже Јовин.
Знао је и волео да чује мишљење академика, али и сељака на пијаци. Као изузетног, али обичног, непосредног и човека пуног идеја, памти га и Слободанка Груден, пријатељица и некадашња градоначелница Београда.
– Реализовати идеју „Газеле”, када је у Београду било 27.000 аутомобила, било је и визионарски и веома смело – наглашава она.
Свечано отварање аутопута 1970. године: градоначелник Пешић у друштву Тита и Јованке Броз и Бране Јовина (Фото лична архива Бранислава Јовина)
Заговорницима да је у „свакој чорби мирођија” и да од држања мердевина не зна бољи начин да помогне ватрогасцима узвраћао је: „Ако се мердевине руше, придржаћу их. Кад се пожар угаси, баш ме брига шта ко прича”.
И остао је доследан себи. Власт га, кажу његови блиски пријатељи, није променила.
– Волео је да запева бећарац, поведе коло, одигра преферанс… Када је требало да оперише срце, љутито је одбио да иде у иностранство. Говорио је да је Београђанин и да ће се оперисати у Београду – сећа се Бранко Радивојевић, пријатељ и сарадник.
Кажу да су градови вечни, а градоначелници пролазни. То за Бранка Пешића – не важи.
Лазар Пешић: Тата ми је рекао – нипошто у политику
Лазар Пешић: Отац ми је говорио тешко је бити поштен и скроман у политици, а он је увек желео миран сан и чист образ
На очевини Бранка Пешића у Улици цара Душана у Земуну и данас стасавају његови наследници – син Лазар (54) са синовима и супругом. Лазар невероватно личи на оца и Земунци га лако препознају, баш као што је и Бранко умео по родитељима да препозна свако дете из комшилука. Лазар се никада није укључио у политику и то, каже, по очевом савету.
– Рекао је – то ни случајно. Да ми не падне на памет да се бавим политиком и да ми он то не би дозволио чак и ако бих ја хтео. Мислим да је био у праву. Тешко је бити поштен и скроман у политици, а он је увек желео миран сан и чист образ – каже потомак чувеног градоначелника додајући да је Бранко као отац био строг, али правичан.
Присећа се дечачких дана и памти да су свако јутро пред капијом стајали људи и нешто тражили од оца.
– Долазили су због запослења, станова, неко да га упише на факултет или у школу, да интервенише у полицији, суду… Пријатељи су му говорили да се мане тога кад има канцеларију, а он им је узвраћао: „Ја јесам овде због народа, ту сам да им помажем и шта год могу ја ћу да чиним” – с поносом препричава Лазар и показује на књигу којом су Бранку 50. рођендан честитали пријатељи београдски уметници, песници, писци… Душко Радовић, Вујаклија, Мића Поповић, Мира Ступица, Милена Дравић, Гага Николић, Љубивоје Ршумовић, Чкаља…
Памти Лазар и многе анегдоте и досетљивост свога оца којом се служио да би урадио нешто за свој Београд.
– Требало је да се гради велика трафо-станица, а пара није било довољно. Бранко се договори са двоје, троје најближих сарадника да сваки други дан по сат, два искључе струју Дедињу. После пет, шест дана зове Пепца Кардељ и пита: „Бранко, шта је то, не можемо више овако. Стално нам нестаје струја”. Он јој каже: „Ма знам, ево мучимо се, звао сам и директора електродистрибуције и не вреди. Ми пустимо, ал’ је слаб напон и пуца. Имамо у плану ту трафо-станицу, међутим, не вреди, не можемо да изгурамо, немамо пара довољно”. Сутрадан зове Црвенковски и каже „’Ајде, реци колико треба” – наводи на шта је све био спреман човек од кога је само Тито био популарнији.
– Сви га памте по „Газели”, „Београђанки” и десетак километара аутопута, а он је био најпоноснији на осамдесет и нешто хиљада изграђених станова – констатује Лазар и напомиње да је Бранко добро познавао и Слободана Милошевића, који му је био шеф кабинета 1973. године.
Бранко је био изузетно везан за Београд и зато чуди што је његов потомак, после очеве смрти, кад је кренуо распад Југославије, „дигао сидро” и отишао у Америку, а потом у Канаду, чије и држављанство има. Тамо је провео пуну деценију и за то време његова нога ниједном није крочила у Србију.
Упитан шта би Бранко рекао на то, Лазар као из топа одговара: „Ау, тад не би сигурно отишао или би ме се одрекао”.
Пад Милошевића био је довољан разлог за Лазара да се врати на огњиште саграђено још 1909. године.
После првог повратка из Америке 1989. је отворио пекару, али ју је после двадесетак година затворио.
Говорећи о томе како се скромно живело у породици Пешић, Лазар наводи да је његова бака у башти имала 3.000 ружа које је заједно са поврћем и купусом који је киселила продавала на пијаци.
О „мангупској” црти оца да је умео и песницу да потегне кад затреба, каже да је волео бокс, али и да се бије још од средњошколских дана.
– Брат Ђура био је задужен да прави кавгу, зачикава, а Бранко онда њему као прискаче у помоћ – кроз смех открива Лазар и признаје да му се, иако је његов отац био градоначелник који се и данас помиње, нико из града никад није обратио.
